Nova Evropa

ција му не даје мира. Немајући чврсту начелну кичму за сурову унутарњу борбу, одлучио је да ускочи у спољну политику, где има мање конкурената: а више шанса да б помоћу Пресбирса створи себи јефтину репутацију. Сагибањем лево и десно, удварањем неодговорним и одговорним чинноцима, М. Нинчић једног дана освану као Министар Иностраних Дела. Његово наименовање прави је препад несамо за јавност већ и за његове сопствене другове у кабинету. Јуче финансијер, данас дипломат, сутра. државник. Срећна еволуција и славна, каријера. Али само за њега лично. Земља од тих почасти има да. трпи суву штету и незаслужену срамоту.

=

Откако је ушао у Ристићеву кућу, порази се нижу. Ha свима важнијим међународним скуповима, наша дипломација односи рекорд у лутању и колебању. У исхрани гладне Русије заступа тезу сасвим немогућу коју цео културни свет осуђује; у албанском питању доводи нас на оптуженичку клупу у Паризу; у решавању Јадранског Проблема пропушта, многе моменте и допушта Италији да вечито одлаже извршење несрећног Рапалског Уговора; приликом избора. нових чланова. за, Савет Лиге Народа, М. Нинчић добија 14 гласова, од 44, н то као кандидат Мале Антанте; на. ЈТозанској Конференцији балансира између Велике Британије н Француске и пледира против еловенских интереса. Наша држава је готово изолована. Она, је са својим суседима у завади или у спору. Сем заннтересоване Румуније и практичне Чехословачке, никога више немамо за пријатеља. Италија, Мађарска, Бугарска, и Турска, су против нас. Исто тако и братска. Русија, која не може да нам опрости учешће у мурманској експедицији н кокетовање са шампијонима царског режима.

Ове горке истине не дају се побити. Њих сви ме знамо и сви жалимо. Само др. М. Нинчић затвара очи пред њима и изиграва. пајаца. Њега ништа. не збуњује. Он мисли, кад је њему добро да је и земљн добро. Тај оптимизам кошта скупо државне интересе. И кад га догађајн демантују, и ставе пред свршен чин, онда тражи изговоре и сваљује кривицу на друге. Тахо је недавна изјавио у Београду мисији Лиге Народа, да је наша влада водила агресивну политику према Албанији услед непомирљивог држања. »ноторног шовинисте« Г. Т. Поповића. Исто тако није се устезао да стави до знања Лиги Народа, да повлачи своју ранију одлуку о регистровању Ралалског Уговора, јер је из разговора, са Контаринијем увидео да Г. Ангонијевић није разумео жељу Консулте и да је »створио један неспоразум«.

Сличан начин општења са страним светом непознат је дипломадији. других земаља. Није довољно што шаљемо неписмене ноте већ треба, да, покажемо и сву нашу фриволност у вођењу државних послова. Спољну политику једне земље не може водити један чиновник министарства, или један посланик на страни; на њу утичу: владалац, влада, парламенат, Министар Иностраних Дела, штампа. И када се за рђав резултат једне политике чини одговорним само једно лице, значи да остали фактори нису довољно посвећени или да источњачки перу себе на рачун других. Такво: држање не приличи дипломадији јер је некоректно и некаваљерско. Оно је: знак некултурности која још влада у нашем јавном животу и коју не би требало испољавати бар пред страним светом. То М. Нинчић не зна. Васпитан у Пашићевој мистификаторској школи, лишен дипломатске осетљи-

184