Nova Evropa

·

дили до егојизма. Али се код нас данас природност не разликује више од бруталности. Кад се ми подајемо егојизму, онда скачемо стрмоглавце. Ако је и наш живот једно историјско путешествије, а наша држава вагон за саобраћај у вечност, онда се на томе изненађеном простору и у томе чудноме времену случајно нашло троје сиротих путника, и још се не зна, и никако није сигурно шта, ти један о другом мисле....

Овај дескриптиван песимистички увод изгледа нам уместан и истинит просто зато што је, вариран на многе начине, добио израза у свима нашим културно-политичким појавама, у свима нашим и мало бољим говорима, певањима, писањима, и што се кроз сва дешавања наша провиди као камен кроз плитку воду. |

А сад да се позабавимо мало идејама решења опће признатог и свемоћног каоса, да их прелистамо и преврнемо према том како су се појавиле и како се развијају код нас. У исти мах одричемо се истраживања, колико су те идеје аутохтоне, оригиналне, и наше, а колико су позајмљене, пренесене, пресађене, импортиране, туђе. Нити се упуштамо у њихово критиковање.

Од године 1918 до данас, најстарија је и најзначајнија идеја револуције. Она је имала да буде спаситељком код нас, нако она то откад је света и века никад није била: почетним, апсурдним узроком нечега што постаје из ничега, а не последицом логике ствари, мисли, и догађаја! Удаљени од духовне храбрости до неизмерности, безбрижном нечистоћом душа срозани у те дане до правог животињског крда, ми смо с радошћу У срцу посматрали како се низа свих кукавичких речи и изнад свих богаљастих мисли уздиже једна страшна и црвена сена пожара, убијства, пљачке, и уништења. И такова, бесмислена. револуција била. нам је преки лек од бољетице каоса! Разблажена самим временом и консумирана са два-три чисто назаренска атентата и једном осредњом сељачком побуном, ова се идеја полако расплинула. Нестала је с једне стране у немирне понорница т. з. нових праваца, литературе и вештина, с друге стране у салату T. 8. ферментације и врења. Испод свих плаштева здравога разума и уметничког одушевљења шкрипуће одасвуда стално један огорчен максинмаливам, срдито и ексцитирано заузимање становишта, негативност, декаденција, све сигурни знаци скоре смрти. Групе мрачних елемената скриле су ћутке свој велики део, а божанску светлост револуције прогутала су тужна срдашца наших синова и кћери, и спасли што се спасти морало! У практичноме погледу скинута тако са дневнога реда, идеја ће револуције, храњепа утисцима споља (или чак и новчаним средствима!%), и грејана. кандиоцима чистих душа, изнутра, оставити у нашим струјањима, сигуран траг, преживети у будућности генерацијону промену, а данас, т. ј сади још за неколико година. унапред, бити ставка, добра на рачуну каоса. Осим свега тога, идеја је револуције допринела много порођају идеја још нечистијих и других.

Аврам је родио Исака, а идеја револуције идеју диктатуре. Као мало раније и ова, маколико опћенито осећана, идеја диктатуре је жалосни вапај у помоћ поколења које само собом не зна шта хоће. Неодређена, без преходника, лишена ослонца неких предрадњи, она је афективна, магловита, као гатање у плећку. Од издавања државе и друштва под закуп.

282