Nova Evropa

Вреди ли што хришћански морал, или је он оскврњење и срамота, унаточ свој светости којом уме да заводиг - („Воља ка моћи“, 251.)

Хришћанство не треба никад престати побијати, јер оно стално настоји да сломи нарочито најаче и најотменије духове. Ни часка не смемо мировати док ово једно не буде потпуно уништено: идеал човека, којег је измислило Хришћанство, — његови захтеви, његово Не и његово Да. с обзиром на човека. Све друге апсурдности хришћанских бајака, појмовних паучина и теологије, ништа, нас се не тичу; све би то могло да буде још и хиљаду пута апсурдније, а ми не бисмо нити прстом макли противу свега тога. Већ шта ми сузбијамоу Хришћанствуг то што оно жели сломити јаке, што хоће да им одузме храброст, што мисли искористити њихова зла расположења п њихове уморе, што жели њихову поноситу сигурност преобратити у нутарњи немир и муке савести, што зна. како ће отровати и упропастити благородне инстинкте у толикој мери да ће се њихова снага и воља ка моћи окренути унатраг и дићи противу самих њих, — све док ти јаки не пропадну услед властитог самопрезира и самомучења. („Воља ка моћи“, 252.)

Ја осуђујем Хришћанство, ја дижем противу хришћанске Цркве најстрашнију од свих оптужаба коју је икада икакав тужилац подигао. Она, Прева, је највећа од свих корупција што се само дају замислити, она је показала вољу и ка последњој могућој корупцији. Ништа, баш ништа. није Црква Хришћанска, својом корупцијом поштедела, — она, је из сваке вредности учинила једну невредност, из сваке истине једну лаж, из сваке честитости једну душевну поквареност. Нека се нико не усуди да говори о њезиним »хуманитарним« благодатима! Противно је њеној најбитнијој користи да, докрајчи ма коју невољу: она, је живела од невоља, она, је стварала невоље, да би себе учинила, вечном... Црв греха, например: с том је невољом тек Црква обогатила, човечанство. — »Једнакост душа пред Богом«, — та лаж, тај изговор за злоћу свих подлаца, тај експлозивни појам, који се на крају претворио у револудију, у модерну идеју и декадентни принцип целог друштвеног поретка, — јест хришћански динамит .... »Хуманитарне« благодати Хришћанства! Из хуманитета, развити једну унутарњу противност, једну уметност самооскврњења, вољу ка лажи под сваку цену, и презир за све добре и поштене инестинкте! То су благодати Хришћанства)! Паразитизам, као једина, пракса Цркве, која својим бескрвним »светачким« идвалом испија сву крв, целу љубав, и сваку наду живота; која проповеда живот након смрти негирајући тиме сваку реалност, крст као символ, најподземнију од свих урота, — противу

здравља, лепоте, врсноће, храбрости, духа, доброте душе, речју противу

живота самог...

Ову вечну оптужбу противу Хришћанства, написаћу на све зидове, ма где они били, — ја пишем слова, која и слепи могу да читају .... Ја кажем, да је Хришћанство једно велико проклетство, једна сасвим унутрашња, поквареност, један велики инстинкт освете, коме ниједно средство није доста. отровно, потајно, подземно, и малено, — ја кажем, да је оно неизбрисива срамота човечанства. )

(„Anmuxpucm“, 26.)

571