Nova Evropa

да објаснимо несамо Бајрона него и све друге који припадају бајроновском жанру.

А има доста тог бајроновеког жанра у данашњој уметности, те бајроновске позе, и бајроновског расположења изражена на толико разних начина, Има га много и у најновијој драми, о којој, у ствари, и пишем овај чланак. И премијере што смо их прошле сезоне видели на позорницама са Вгоафђау-а као да су све у једном хору хтеле да, нас заспу бомбастичким

кептицизмом;: хладним, извештаченим, и накинђуреним, песимизмом, песимизмом у коме осећате да, је писац утонуо у » оот« више из моде него из убеђења. И најзад, сви они ставови разних изгнаника. из Друштва, усамљених хероја, све је то данас као и онда, када, је књижевност била препуна. бескрајних епова, црних ритерских плаштова, порушених баронских замкова, и дендистичког сарказма. Оценерија је за та, литерарна расположења, данас друга, али свеједно, мотиви су исти.

Такав је и беспомоћно, германски, сентименталан музичар »Јоћапле5 Кгејајет«, са маском Бетовена (»а зиретђ зрестасје«, у 41 сцени, са двеста, глумада, шарен као »Пут око Овета« од Жила, Верна); такав је и онај тумарало из »Тће Мога Ме Ште Ја« (у лондонском издању »Тће Швес! Сотеду«) од Јосифа. и Карела, Чалека; у истом је расположењу дата, и бескрајно неоригинална и преупотребљена. филозофија. у Чапекову »е, Џ, R.«; то је и онај чиновник из »Тће Адфтвб Масћте« од Елмера Рајса y »Theatre Си а«-овој режији. Ту су најзад, да. допуне атмосферу, биле и две старије (хоћу ли да кажем: предратне) ствари са екодентричним, имагинативним, чудним типовима, као својим херојима. Једно је Ибзенов »Реег Супе««, а. друго Шо-ов »Тће РПеу вз Плвејр]је«, обоје у Тћеаке СОш!д-у. И као климакс овој сезони туробне позе долази најзад Пиранделова »комедија у стварању«, под насловом »Шест карактера траже једног писпа«.

Некада је изгледало као да је Стриндберг постигао крајњу границу У оном што су непријатељи називали »кируршком вештином« у књижевности. Његове су анализе биле неумитне, он је ишао до краја, директно, одлучно, у својој намери да каже просто и јасно све оно што му изгледа да је нага и рашчлањена, истина. Међутим, сада се појављује овај млади Талијан чији нас спиритуални реализам, као антитеза грубљем и једноликом Стриндбергову материјалном реализму, доводи пред сасвим нова. откровења, пред којима, се више не осећамо само згранути (гћоскед), већ престрашени. Иза, стриндберговских реченица, ако су само мушкарци у соби, могло је да се направи по неколико циничних примедаба, како бисмо показали да смо »џр to Фафе«. Пред Пиранделовим сценама може само да се бути. То је крајња граница између реченог и нереченог, можда и оног што се никада не може да каже. Називати Џиранделов комад једним вротичким изливом, смешно је. Пирандела не интересује свет реално посматран, нити га интересују појединци као карактери, нити га интересују сексуални или какви било други проблеми. ега интересује загонетка, живота, она очевидна бесциљност и комичност свега ни у најтрагичнијем тренутку. У његовој »комедији« има филозофије, ни начин којим је он изражава има свој разумљиви и искрени акценат. Нешто сасвим друго него оно што је случај код неукусне, неоригиналне, и просте сензације од сто дана, од Карела, Чалека. Што је најглавније, Пирандело има једну чисту и посве оригиналну литерарну фразу кров коју нам пружа, своје опсервације и своје

235