Nova Evropa

нарочито интересовање читалаца, позајмљено је и пренесено, скупа са. печатом на натписном листу и завршетком устава, Црне Руке на првој страни, из већ објављених списа и чланака, по нашој журналистици (спомињемо само »Београдски Дневник« Г. Крсте Цицварића, и сплитски »Нови Лист« Г. Оскара Тартаље, после 1918).

- У предговору, писад ових »прилога питању о почетку Оветског Рата« поставља себи задатком, да приказ факата о самом убиству аустријског наследника престола унесе »у оквир прилика, које су утицале да, се образује психичко расположење, које је створило план о убиству престолонаследника Фердинанда и омогућило његово извођење«. Главни је одељак дакле у књизи онај који говори о самом сарајевском атентату, — остало је увод и »гарнирунг«. Кад долазн на сам тај главни одељак (ТУ), писац сужава свој »задатак« и »оквир прилика«, — он разликује три групе које су играле улогу у убијству: трећу групу (аустроугарских политичара) одмах елиминира, јер »не улази у задатак који је себи поставио овом брошуром«(%); затим оставља пострани и прву групу (омладине у Босни) као питање »техничке природе«, које је такођер ван његова задатка: тако преостаје, коначно, само друга група — група српских (читај: србијанских) официра, — коју жели да прикаже. Кад је себи тако приуготовио и сарезао постављени задатак, и пошто је отишао »нешто даље унатраг у приказивању догађаја«, тојест на познату причу о 29. мају (којом приликом није затајио, да. је пок. Др. Милован Миловановић, на. дан прогласа. анексије Босне и Херцеговине, позвао на саветовање неколико активних и бивших министара и »неколико нас грађана «, као и шта је он сам мислио и радио као изасланик Народне Одбране), прелази овај објективни установљач фажајта, на саму ствар, и на, непуна, три листа, решава, несамо питање сарајевског атентата, већ »утврђује« још и три друга атентата, што их је грешни покојни Драгутин Димитријевић-Апис измислио, припремао, или извео (у лето 1911, противу аустријског цара или престолонаследника; у фебруару 1914, са тајним бугарским револуцијоним комитетом, противу краља, Фердинанда; и са Крфа, 1916, да, се убије грчки краљ Константин), поред атентата, на престолонаследника, Александра, у Солуну 1916, због којега, је суђен и стрељан 1917 године. Сва, се ова факта констатују, у реду један за, другим, без докумената, или ма и покушаја документовања, и навођења, извора, хладнокрвно, баш као да је реч о подацима, које је године умро Свети Сава, или колико је грешака. учинио Иван Иванић при коментарисању Бранкових песама. Писад очигледно претпоставља, да ћемо му на реч веровати, да. податке, »добивене и издате овде«, није »примио без критике, нити их прихватио непроверене«. А приде, да би наше поверење било потпуно, он надовезује — на цео онај низ завера и атентата — још и тврдњу, да, је Апис »покушавао да ухвати везе са, непријатвљем«, 1917 године, на солунском фронту. Ту је сумњу измислио неко од Крфске Владе, да би процес у Солуну текао »глаткије«, али ју је после и сам суд као апсурдну забадио. А сад св вво погрева, и износи пред свет, као »сензадција«, и као историјска, истина, »пуна и цела« пред »форум науке«.

Није овде место да се упуштамо дубље у испитивање и критиковање ове брошуре, и онога што је се њом у веви и што се иза ње крије. Ми познајемо у главу тип писада, оваких »историјских дела«, и знамо да они

269