Nova Evropa

у друштву. Интелектуалци треба да настоје да у држави дођу до оног признања и уплива који им по вриједности њихова рада за државу и људско друштво припадају. Долази се до тога само путем организације, путем заједничког рада. Апсурдна је чињеница, да друштвена класа чији припадници сједе скоро у свим министарским фотељама, која даје већину посланика Народној Скупштини, и испуњава све собе свих највиших државних уреда, — да су интереси те класе најмање заштићени, Та се апсурдна чињеница може једино тако разумјети, ако признамо, да ова класа досада није ни знала да као такова постоји, Нити постоји класна свијест интелектуалаца, нити постоји икакова организација. Постоје поједине групе, као инжинири, лијечници, учитељи, јавни намјештеници, правници, суци, одвјетници; али свака је група за себе далеко преслаба и пренезнатна да би могла да успјешно дјелује, и да би то дјеловање имало неку снагу. Кад би се интелектуалци, или бар интелектуални пролетаријат, цијеле државе организовао, постала би то сила с којом се ниједна друга власт у држави не би могла мјерити, Кад би сваки интектуалац био освјештен, да је припадником једне класе, и да је као такав дужан да се брине несамо за своју личну добробит него да води рачуна и о добробити свог сталежа, кад би био позван и присиљен да чешће него што је то досада радио доводи у склад своје личне интересе са интересима своје цијеле класе, ријечју кад би осјећао над собом дисциплину. и снагу организације душевних радника, онда се не би могле тако уништавати читаве категорије интелектуалаца, како се то збило са јавним намјештеницима, како се збива са масом књижевника, умјетника, професора, учењака, и т, д,; онда се не би догађало, да министри, политичари, новинари, и други припадници класе интелектуалаца, раде искључиво државне послове у своју властиту корист. Јака организација вршила би етичку власт над својим члановима слично као иу другим сталешким организацијама. Моћ организације интелектуалаца била би тако велика да би својом унутарњом снагом надомјестила бројну слабост, јер интелектуалци управљају државом, стварају странке, и путем штампе и књига воде духове на земљи,

Нећу да кажем, да би организацијом интелектуалаца требало ићи за некаким униформисањем духова и мишљења. Такова идеја била би апсурдна и немогућа, Али подизањем сталешке свијести и организацијом постигло би се то, да се душевном раду и животу даде она вриједност која им припада, да се дизањем економског положаја и друштвеног угледа интелектуалаца они и етички опет дигну, те да им се врати

самосвијест и поштовање пред самим собом, — ријечју: да се на тај начин цијело људско друштво дигне и препороди. Рг. И. Херцог.

239