Nova Evropa

tome utvrdjenom i nezavisnom zbivanju dobijaju vrednost prema veličini i po kakvoći ličnoj. Ta lična odabranost, snaga, osobenost, daje fatalnoj reakciji novinu oblika. Makoliko sadržaji bili poznati, jasni, i stari, svežina i novina oblika stvara prikazivanje elementarnim, neodoljivim, Svaki novi oblik prikazivanja laži ieste i obnovljenje istine....

U ličnome refleksu na ružan i žalostan život igra neku ulogu cudnovata i opšte poznata odluka, da treba begati, da se treba skloniti, da treba otići nekuda. U Ameriku! U manastir} Na selo! U našoj varoši je starodrevna lozinka: na selo! Običaj je da se pretpostavlja, da za zdravlje te ideje govore sve pradedovske tradicije. Dakle, stvar je sigurna.... Pod tom jadnom karikaturom sakrivena je bolna raskrsnica duše, Sa ite raskrsnice idu dva puta: jedan put znači živeti za druge, verovati, dati žrtvu, a drugi kaže da je najbolje slegnuti ramenima na sve, razumeti da je tako uvek bilo, da tome niko ne zna leka, pa da za to treba živeti samo svoj život, svoj životić, odeljeno i izolovano od svega ostalog .,,. To raskršće je opšte i kategorično, Na njemu se lomi, kida, i presavija celo društvo i ceo svet, Približuje se neizbežan smak i propast jedne izveštale socijalnomoralne konstrukcije, Ono što danas treba to je slika, Jer slikc su kraće od svakog pisanja. U zbirci snimaka učinjenih izmedju nas videla bi se sva strahota!,...

Ispovest o tome, da je život ružan i da je život žalostan! Pa ipak je uznemirenom oku izbeglo pritom nešto što je možda baš u ovaj mah vrlo važno, a to je: da je život ružan i da je život žalostan kada se prvenstveno živiza hleb nasušni Jer ıui tome i jeste sušlina stvari: jedni nemaju ni hleba nasušnoda, pa našto onda farisejska, odvratna, hipokrizijska mlainjava o višoj svrsi života?!,,.. U isti, svejedno je to što neki nemaju hleba nasušnog. Glavna misao ostaje i biće: da ne treba živeti samo za hleb, Ta je misao glavna iako je samo nagoveštena, lako nije izvedena do kraja, Zagušena je i zatrpana ogromnom količinom refleksija, protesta, uzbune, ličnoga, svosSa. U tome ličnome je nezadovoljstvo temelj, ispruženo i isceremo upravo do užasa nad svim što se zbiva i što jeste, Problem se ne rešava nego se zamršuje vikom, Jer jauk nema posla sa ozledom, niti grimasa bola, niti škripa zuba.... Ali čula, prokleta čula!,,.. Treba moći biti slep i gluh, iščupati sve sisteme nerava, pa da se u dostojnoj tišini i miru kaže prava reč, ono što vredi, i što će vredeti posle a ne sada, To je jedino važno: što će da vredi i posle, i što prosečni savremenik neće nikada moći razumeti, U gledanju i osećanju rugobe svetske, pojačane danas do neverovatnog maksimuma, ne sme se izgubiti duša, Ogledalo treba da ostane projekcijonom površinom, gde se sve vidi i mora da vidi,

245