Nova Evropa

presto + Evamgelije, i skupljenoj masi naroda obe veroispovesti rekao. је melcoliko reči otprilike ove sadržine: »Jedan je Bod, jedan zakom imamo u Evangeliju, jedna su otajstva; vaše su sveliinje i.moje, Božja je zapovest da ljubimo. drug druga i brat brafta«, Iz očiju mmi je stjao plamen oduševljenja, svetlost koja je značila zoru dama koji mora doći, kad se duhu celog naroda otkrije što le znao veliki biskup, Koji smo bik. tada: u crkvi, i mi srpski bogoslovi, s oduševljenjem smo primili te reči da ih nikad ne zaboravimo, — Taj čin vladike Štrosmajera značio je, da on razlike izmedju učenja dve veroispovesti ni blizu ne smatra da su tako važne kao što je važmo jomo što ih spaja, i da ih on me smatra za nmepremostiv Jaz,

Bečki politički krugovi sa sumnjom su gledali rad na mirenju južmo-slovemskih plemena mu Miomarhiji i izvam mnjemih granica, jer su znali da vemsko miremje vodi i političkom, a u Beču se sloga podjarmiljemih mikad mdje dobrim oluom gledala, Kad je posle Požarevačkog Mira {1718) gornja Srbija pripala. Monarhiji, nije se iz Beča dopuštabo spajanje dve srpske pravoslavne mitropolije, da se ma taj načim me зфуога jedno »narodmo telo« {corpus maitionis), Šta bi tek bih rekli, da su se te dve mitro-_ polije bile spojile за Firvaskom Као Кот Сткуот wu jedno crkvemo' telo, u upravi, nezavisno. od patrijaršija oba Rima? ... U Budimpešti još su većma strahovali od sloge Južnih Slovema i misu maprimer nimalo želeli ameksiju akupirame Bosne i Hercegovim-e,

Beč je želeo uniju, ali kao potčinjenje i zarobljenje. Bez njegove povlade ni što reći, Još manje učiniti! Kad je vladika Štrosmajer pozdravio proslavu hiljadugodišnjice krštenja Rusa, izdade Beč strpljenje: sam car i kralj Franjo Josif I, koji se u to doba u Hrvatskoj bavio, ukoreo je vladiku, i, ako smo dobro bili obavešteni, zapitao ga je: »Jeste li Vi bili pri sebi?« — Štrosmajer je nato odgovorio: »Veličanstvo, moja je savest mirna«. Car пије više verovao bivšem kapelanu Burga, — beše uvideo da ovaj tera me njegovu nego svoju crkvenu politiku,

Nije izostao ni sukob s Vatikanom, koji je od potčinjenih episkopa tražio bezuslovnu pokornost nesamo u učenju nego u svemu, Jedinstvo i auktoritet vlasti beše za nj vrhovno pravilo, a ljubav za »shizma:tike« smatraše za smrtni greh, U pitamju bogoslužbenog jezika, tako isto, ne beše voljan na ustupke kao ni u dog8matskim pitanjima,

Apostoli slovenski u Moravskoj samo su zbog slovenskog jezika bili progonjeni, kao uglavnom i Jan Hus, Za slovenski jezik nije hteo čuti ni Papa, još manje nemački biskupi; a oni behu jaki saveznici, kojima mali пази mogli odolevati. Vladika Štrosmajer, radom na uvodjenju staroslovenskog jezika u južno-

8922