Nova Evropa

мовархо-демократизма презрела још пре него што је и сазрела, те се враћа балканској олигархији, Осим тога смо још и капиталистички оријентисани, јер иако је наш капитализам јошу повоју, мален, ипак он претендује на равноправност са суседима у том погледу, те и социјална беда имаде у нас сасвим европски карактер. Уметност, књижевност, култура духа у ужем смислу, одраз је дилетантизма Париза, Минхена, Рима, и Беча, Штогод су они на Западу викали, и какве год су носили заставе (експресијонизма, динамизма, кубизма, футуризма, дадајизма, и т, д.), одмах су нашли и код нас ревносне стегоноше и епигоне, који су одјекивали као ехо. Што се год у Паризу и у свету догодило, начинило, и написало, још топло превело се је и на наш језик, и добило је своје штоватеље, опонашатеље, и борце (за и против). И ти ветрови још јуришају, дувају, и ударају на нас и у нас, те се наша нова оријентација повија према њима, док све што је наше властито, јако и добро, остаје потиснуто и пригњечено, чекајући деценијима и генерацијама да се роди опет неко који ће нам рећи где треба изнова да почнемо. Док нам није дошао Вук Караџић, нисмо знали писати ни учити граматику, нисмо знали шта је народни језик, шта су народна песма и приповетка, и народна историја, Док није дошао Мештровић, нисмо знали како се ствара, и како се излази пред свет. Он је рекао први и чврсто у очи: пођимо и ми к њима, као што они долазе к нама! Покажимо им, да смо и ми кадри нешто створити, а несамо примати и опонашати, и то још лоше, И он је пошао доиста к њима, и освојио их; а они су га примили, учили, и дивили му се, Он је поставио наше народне каријатиде по целој Европи и по њима исписао дубоким урезима наш бол, нашу песму, нашу величину, и нашу будућност, Али то су били појединци, лепи појединци; а сви остали стоје још позади и чекају да виде шта ће бити, ако још и не руше оно што појединци назидају !... Тако ми данас стојимо још увек потпуно неоријентисани пред Европом и пред светом, — дисање и надимање нашег народног тела неједнолично је, сад убрзано, сад успорено. Линија нашег путовања културом је кривуља која се трза и прелама код сваког јачег притиска изнутра и извана. Ми се оријентишемо вечно неправилно, час према Паризу и према Лондону, а онда опет према Прагу или Риму. Само понекад, и још издалека, окрећемо лице ка Москви и Петрограду, бојажљиво и с неповерењем. Русија је за нас још као сфинкс, или као неко страшило за децу. А ипак ће та Русија једнога дана стати пред наше лице, јака и велика, и ми ћемо онда пред њом бити мањи од макова зрна...

Наша друга културна оријентација је данас, може се рећи, западно-европска, ако хоћете, француско-енглеска ; али, какова ће она бити сутра2 — Можда је потребно да се

521