Nova Evropa

познатим методама, што би код сваког другог, мањег, уметника потсећало на шаблону, држи се Бетовен на почетку још посвема свога дотадашњег начина стварања, управо начина свога доба, Хендла и Баха, иако је обрада кора њему својствена, опорија и мање природна него у делима ових мајстора. Бетовен је инструменталиста од порекла, а кор је уводио тек при концу свога уметничког деловања, када су му се дотада употребљавана средства чинила недовољнима, Из тога разлога, ови први делови Мисе, с оркестралне стране, на нас потомке размажене блештавим модерним оркестрима познијег времена, чине утисак да не дају довољно рељефа с обзиром на звучну масу кора који оркестру стоји насупрот. Тек у „Стедо" наилазимо на овај еквилибар свих снага (кор, солисти, и оркестар), те осећамо да се Бетовен посве снашао у својој великој материји, коју отада па даље савлађује најингенуознијом надчовечном савршеношћу. „Запсћиз“ са „ВепессЕи5", и „Абпиз Пеј“, у својој дирљивој једноставности — скоро без икакових прорачунатих ефеката и театралности — обузимљу нас све више и више, такорећи од тона до тона.

За последњих сто година, од постанка ове музике, проживели смо, у развоју музике, толико перипетија —- да споменемо само имена: Мајербер, Вагнер, Штраус, Пучини, необазирући се притом на најмодерније, — да смо преко много тога прешли што се је Бетовеновим савременицима чинило чудноватим или бизарним, док и ми тражимо сада често сасвим други колорит, Ипак, где нема вечне идеје, дело је краткога века! — Мајербер нам је дао велику оперу, Рихард Вагнер своју „Мизк-дгата“ испуњену филозофијом, мистицизмом, традицијом, вером, и херојизмом једног читавог народа, а Пучини је сликар и анализатор душе пука и великих појединаца, То је све месо од нашег меса и крв од наше крви, Услед генијалне ове музике, све су нам ове уметничке личности блиске и сродне, Али где су почетак и величина Бетовенове глазбе, која нас ево импресијонира кроз деценије, преживљује читаво столеће, а узбуђује још увек до крајности и до очаја! Кад је реч о Миси, како то да репродукција овога дела код нас може у кратко време од неколико недеља да наврати једно приредбама свих могућих врста размажено опћинство четири пута да без прекида иде слушати тако озбиљну ствар; о величини Бога, о човекољубљу, о алтрујизму до пароксизма, о грешењу и праштању и кајању, — с несхватљивим апстракцијама 2!.. „Абпи5 Dei! Ош фоШз рессаја тип, пизетеге!“" — „Ти који узимаш на се грехе света, смилуј нам се! Смилуј се!" Ови ставци који су утицали већ пре деценија на наше претке, дедове и

аке, очеве и мајке, исто тако утичу још и данас на нас, и утицаће на налпу унучад кроз далњих сто а ваљда и хиљаду

61