Nova Evropa

Хтео сам испрва да прећутим све,и да прочитам сам цео тај сандук, Али нисам издржао. Већ сутрадан упалили су се и моји другови, Прво суседи из исте скамије, Онда сви одликаши. Најпосле цео пети разред. За најкраће се време садржај сандука разишао по школи, поделио се, сакрио се на нашим срцима. Основали смо друштво, 'И заталасала се цела наша гимназија, баш цела гимназија,.. Шукла беше мрена пред очима, Нису све истине само званичне. Није наука што професори гњаве, Ми смо слободни, самостални, и снажни. Нови живот, који ћемо ми започети, биће лепши, виши, племенитији и бољи, него ово што се овде наоколо животари, Тако смо се заверавали на тајним састанцима, тако смо узвикивали при немирним и бучним препиркама, тако смо писали у задаћама школским и по дописима у новине,,.

И данас, након тридесет година, тамо су ено негде на полици целокупна дела Светозара Марковића, увезана у „дивот"-корице, Са уживањем очекујем тренутак кад ће, и да ли Бе, мој син да кришом тамо забоде свој нос, Али — ја то више не могу да читам... Много сам пута покушавао, признајем. Али не могу! Не могу, вероватно зато што би онда морао да ишчупам из себе једну драгоцену успомену, да је уништим, да је убијем, А она ми је мила, и ја хоћу да она у мени остане, да живи, докле живим и ја, Светозар Марковић је моја детињска љубав, ђачка, пубертетска, и за мој дух и моју душу прва, Тако је било у целој мојој генерацији,

Данас не могу Светозара Марковића да читам, То је било, и заувек прошло! Објективно и реално; ствар, улога, вредност (Светозара Марковића, све то је данас одређено и јасно, готово, Ми не можемо више да будемо Баци У разреда гимназије; али ми Светозара Марковића волимо, И зато што га волимо, нећемо да га читамо, нећемо да „мењамо мишљење" и „гледамо објективно на ствар“, Нама је сасвим свеједно, што данас свако шкрабало може да докаже да је Светозар Марковић био преносач и пресађивач туђих идеја, да је био успаљен, да је био некритичан, да му је основа уска, да му је видик замућен. Што нас се то тиче 2 Утврђено је, кажу, Па добро, нека је утврђено. То вреди за све, — за нас не вреди! Јер ми бисмо онда морали ла исечемо из свога рођеног развоја један живи део, те да се срозамо, срушимо, Ја то не могу, и нећу...

Има мојих пријатеља и познаника који су се променули, страшно променули, Нису више оно што су били, или што су мени били. Сигурно није више ни цео онај дух што је некад био, и није више оно време, па нисам нија оно што сам био, Има људи који живе једино у одушевљењу, у раду, У афекту, у узрујању; У једној узнемиреној и тврдоглавој, увек младој активности, и ова им онда изглела лепо, светло, дивно,

388