Nova Evropa

kaže, da on [Lj. Jovanović) izbegava pravi odgovor, — zato što iznosi u nastavcima s brda s dola ponešto od onog ogromnog materijala koji je od njega već sredjen i spremljen za publikaciju u označenoj knjizi, — onda G. Lj. Jovanović tobože ne zna »zašto je cenjeni G, proi, Uatson toliko nestrpljiv«!,., Mi, medjutim, vrlo dobro znamo, zašto je G. Ljuba Jovanović toliko otegao s odgovorom, upravo, zašto vrda i desno | levo, pokušavajući i da odbrani i, u isti mah, da porekne što je rekao.

G. Ljuba Jovanović vratio se, posle Rata, u oslobodjenu i ujedinjenu otadžbinu sa vrlo mešanim osećanjima, i ne baš sa najčistijom savešću, Uostalom, kao i G. Pašić, i ostali njihovi drugovi iz kriske i solunske Radikalske Vlade, Oni su očekivali, u najmanju ruku, da ih narod pozove па sud i na odgovor, Ali su uskoro osetili, da je sitaacija u Srbiji mutna, a! da van Srbije niko pravo i ne zna ko su i kakvi su oni, i šta su radili pre Rata i za vreme Rata, Tako su se oni brzo snašli u novoj sredini, a odmah zatim podigoše i glave, i prihvatiše državne uzde u svoje ruke, kad ove ionako niko nije Čvrsto držao, Znamo šta je dalje bilo, Što se tiče G. Lj. Jovanovića, on, najcrnji medju drugovima — a uz to još bez i one jedne »kvalifikacije«, da je poreklom iz Srbije —, dizao se »komad po komad«, u etapama, i uspeo je najzad da jednoga lepog dama zadrmusa zvonce u Jugoslaviji — kao predsednik Narodne Skupštine, Dosad mu jedino još nije pošlo za rukom, da istisne iz sedla svog starijeg druga i rivala, Nikolu Pašića, Ali i to, umalo nije,,, Njegovu častoljublju — Које ти se пе pokazuje na lica ali mu podgriza dušu — пета granic4, i nijedna prilika nije bila dosta loša ako mu se učinilo da može da zakorači neko novo područje slave i veličine za svoju dragu ličnost, Tako mu se činilo, u času kad ga je ruski emigrant Ksjunjin zamolio za prilog o desetgodišnjici Svetskog Rata, da treba da veže svoje ime i svoju ličnost i za svetlu uspomenu Gavrila, Principa i njegovo delo, ma i izdaleka, Ceo politički svet u Beogradu, bez razlike stranaka, pita se u čadu: »Šta je to trebalo Ljubi Jovanoviću?«,.. Ali oni koji ga dobro poznaju, i koji su ga pratili kako se »razvijao«, potvrdjuju naše mišljenje, i kažu, na usta »jednoga koji dosta zna« {vidi »Republiku« od 12, i od 19, aprila), da bi G. Jovanović želeo Ча mu poverujemo, »da je posle Krivošija postao pravo jagnje«, iako dobro zna da nije bilo u Srbiji »skoro nijedne zavere u kojoj nisu bili prvi ljudi Rađikalne Partije ili za koju nisu znali«, G, Lj. Jovanović bi, baš kao i njegov šef i rival, da sedi na dva stoca: da važi kao revolucijonar, radi potomstva, i da dokazuje miroljubivost i smisao za legalnost, svoju i svoje vlade, radi sadašnjosti; oni su predsednici revolucijonarnih komiteta, i učesnici u bunama i zaverama, dok to nosi vlast i slavu, — ali oni o tome ćute, ili uveravaju glasno i nepitani

417