Nova Evropa

што свакако — ако се не варамо — није баш најбољи знак за прегалаштво и активно учешће руских емигрантских кругова у раду за обнову Русије; утолико пре што се руска емиграција сматра и назива често „мозгом" Русије. Ми ћемо и даље настојати, да нашим читаоцима дајемо што боља и што аутентичнија обавештења о свему што се у Русији и око Русије дешава.)

Међу несугласицама које су раздвајале руску емиграцију, најзаоштренија је била у питању о „примању Револуције“, илити о „тековинама Револуције“. Ко је год хтео да сачува почасни назив и својство левичара, имао је да се определи у смислу да ли „прима“ Револуцију, и да ли „признаје" њене „тековине", Изгледа међутим, да је то питање о примању Револуције сада. већ застарело, Било је умесно постављати га онда када је изгледало да јоти постоји нека слобода одабирања, т, ј. да се она (Револуција) још може избећи. Али сада, када је Револуција постала свршен чин, када је она разбила све покушаје и напоре којима се ишло затим да се она сузбије, дискусија о томе да ли се „прима" Револуција постала је посве беспредметна, и могла би само довести до даљих непотребних неспоразума. У једној красној приповеци Буњина („Неправодобно пролеће") приказана је одлично слика човека који је свим својим бићем везан за прошлост, али који при свем том, и утолико јаче, осећа, да нема повратка у прошлост, — да је Револуција учинила своје, и да о томе, вољно или невољно, сваки мора да води рачуна,

Слично је томе и са питањем о „тековинама" Револуције. Она, по самој суштини ствари, не може да има тековина, Њен се задатак састоји у рушењу, у насилном уклањању запрека које стоје на путу ка мирноме поступном развитку; тек онда када је Револуција завршила свој посао, начинила „табулу разу", има да почне живо и енергично грађење на празном и од рушевина очишћену простору, Они који сада траже и налазе „тековине“ Револуције например у прелазу земље из руку спахија у руке сељака, ти сурово и ружно вређају руски народ: платити тако страшну цену какву је тражила Револуција, само зато да би се убрзао неминовни процес, који је ионако био у пуноме јеку, то би могли учинити само лудаци, Нити би такав народ могао да има будућности, Не, него за оправдање Револуције, за објашњење оних нечувених потреса и рушења, треба бити убеђен, тојест тврдо веровати, да је Русија била на путу ка светлијој будућности, али да су јој на том путу сметале свакојаке запреке, које су се тек експлозијом могле уклонити, Треба веровати, да је снага рушења пропорцијонална оним потенцијама стварања, стваралачке моћи, којима је прошли начин живота сметао да се нормално развијају, Иначе баш они који траже неке тековине Револуције сужавају и умањују њен

168