Nova Evropa

Народне мањине и паневропски покрет.

Према једној статистици, остало је по европским државама —- након потписа свих уговора о миру — око 30 милијона народних мањина, У некојим их државама има мање, у другима више; али свака од земаља чије је границе захватио вртлог Светског Рата, те их на крају извео пред Париску Конференцију о Миру, или је нешто изгубила или се повеБала на рачун свога суседа, или и више њих. Губили су у првом реду, дакако, такозвани „побеђени народи" или империји, Врло много су изгубиле Немачка и Русија, а АустроУгарска нестала је сва у границама наследних држава. У ново уређење граница европских континенталних држава. уплело се дакле више момената: пре свега, као што видимо, моменат ратног пораза и победе, затим самоодређење народа, па онда економски и стратегијски разлози (ко би на конференцији „трајног“ Мира заборавио на стратегију !), и напокон природно-географски и историјски моменти. Будући да Европу, нарочито Средњу Европу, насељавају бројни народи, међу њима многи мали народи, који заузимају релативно незнатан простор, то је цео тај комплекс проблема био врло компликован и он би, бесумње, задавао много више бриге и муке више осетљивим, објективнијим, суцима у огромном међународном процесу него што то беху професијонални државници и дипломате на Конференцији у Паризу. Сви, па и највећи бунтовници противу новог стања у Европи, морају да признаду за „интегрални нацијонализам“ поразну чињеницу, да никако није могуће удовољити свим аспирацијама, те повући границе тако да би сваки поједини народ донео под „народни кров“ и последњег свог човека који не живи у његовим границама. Није могућно да се сведе број мањина у „нацијоналним | државама ни на један или два постотка од целокупног житељства, као што би то хтели да учине (на папиру) неки поборници некакве „нацијоналне праведности", јер догод буде на овом праведном свету и у овој културној Европи толико политичара и њихових прирепака који виде кулминацију свих истина, и читаве човечанске правде, у непрестаном истицању нацијоналних разлика и опрека међу људима, догод нацијонализам може и сме да пирује пир победе и да својим копитима туче по здравом разбору и логици човека вређајући му племенитије осећаје, дотле ће и нацијонални конфликти расти место да опадају. И што више „нацијонални умови“ и родољуби тај чвор расплићу, утолико теже природе биће конфликти који ће искрсавати. Нацијонални егојизам напросто је неспособан да реши народне спорове без насиља и рата; рат није ствар праведности и морала, него питање силе; ко је јачи тај успркос свим моралним и другим доктринама —

402