Nova Evropa

Medjutim, sve ovo dovde stoji još Rkojekako »u organskoj vezi« sa »predgovorom« G., Popovića na koji odgovara gospodjica Atanasijević, iako ne baš sa gledišta čisto filozofskog. Ali onda, pri kraju, da bi povisila efekat svoga »utuka«, Gospodjica napušta sasvim filozofiju i polemiku, pa preskače na — stihove svoga protivnika, na njegove stihove iz mladosti, objavljene nekad pod pseudonimom, bez ikakve veze sa Kamtom i sa gospodjicom Atanasijević, Ovaj argumena, Gospodjice, nije Vam upalio: naprotiv, ti stihovi govore protivu Vas a ne protivu onoga ko ih je pisao, Jer, kakve veze imaju ti stihovi sa Vašom filozofskom polemikom? Zašto niste mislili »da li je to deplasirano«? Šta su Vam skrivili ti bedni, siromaški stihovi, i zar se ne bojite, da i Vama neko sutra ne nadje neki Vaš stih iz ranijih dana? Dolazimo u iskušenje da zapitamo — poput onog Kantova komšije —: kakav je to grčki mudrac kojega i ovaki tudji stihovi mogu da uznemire7... I dolazimo do zaključka: da je ipak možda najbolje za filozofe da ćute, ako hoće da ostanu Шогон, ВН

Književnost na lutriju.

Jedan „saradnik „beogradskog »Vremena«, ocenjujući božićne priloge zagrebačkih dnevnika rekao je, da »u Zagrebu nešto nije kako treba«, i da »dobra književnost nije u Zagrebu još ni praznična poitreba, a kamo li svakidašnji hleb...« To je grdno naljutilo saradnika »Jutarnjeg Listas i on mu je ljucki odvratio, Evo da i mi priteknemo u pomoć mašem zagrebačkom drugu, pa da dokažemo protivno onome što tvrdi zavidljivi

beogradski kolega, sa dokumentom u ruci: »Vijenac«, »jedimi lmjiževni list kod nas«, mora da priredjuje lutrije da bi mogao izlaziti, Prema zgodicima (zabeleženim na poledjini srećaka) reflektuje se na pretplatnike ха »šest pari ženskih flor čarapa«, za »tri para svilenih ženskih čarapa«, za »tuce platnenih maramica«, za »par kožnih ženskih rukavica« i t. d.. Šve to da bi se održao jedan »list za književnost i umetnost«! Т onda neko još kaže, da »dobra književnost nije u Zagrebu ioš ni praznična potreba«! Jal konkurencije! .. DOR

Mi smo ovu belešku dobili za »Šta se čuje«, Ali je uz nju išlo pismo i u njemu dve prave pravcate srećke, s pozivom da ih adresat »udomi« ili sam plati, i da se »ne srdi, ali lje bezuvjetno potrebno da spasimo taj naš jedini književni list kod nas, a zajedničkim silama ići će to mnogo lakše, nego ovako da posao oslane samo na dva-tri čovjeka«, To dakle spada već u književnu kroniku, pa je ovamo i prenosimo, uz skromno mišljenje da, pod ovim uslovima i po ovu cenu, ne uvidjamo gornji »bezuvjetnu potrebi,

164