Nova Evropa

се патријотска друштва у иностранству и тајна друштва у земљи, и тако даље. Све то, стварно, није довело до успеха; напротив, сем неколико случајева, Арбанаси су били „монета за поткусуривање“ у рукама дипломатија заинтересованих на Балканском Полуострву; нарочито турске, аустро-угарске, и талијанске дипломатије. Турци су их помагали да би одржали своје позиције што више на северу, а Аустро-Угарска и Италија да би, преко њих, продрли што дубље на Балкан, и, с времена на време, да би одиграли по коју дипломатску игру за рачун своје политике а на штету туђе,

Балканске победе, нарочито наше, ослобођавају Арбанасе од Гурака, и поставља се питање арбанашке независности, Лондонска Конференција од 1913 поставља и решава Арбанско Питање овим познатим комуникејом: „Амбасадори су препоручили својим владама, а оне су примиле, принцип арбанске автономије, са једним предлогом који гарантује Србији трговачки излаз на Јадранско Море", До овога се није дошло лако. И Аустро - Угарска и Италија стално су сматрале да Арбанија улази у њихове интересне сфере. Борба је трајала дуго, путем пропаганде, школа, клира, трговине, лојдова,.. Новембра 1897 године, у Монци, између грофа Голуховског и виконта Веносте, дошло се до прве компромисне формуле по којој Арбанија долази у интересну сферу и Италије и Аустро-Угарске. Доцније, 21. октобра 1912, у замку Сан Росоре код Пизе, између Сан-Ђулијана и Берхтолда, дошло се до нове формуле „за автономизирање Арбаније", којом су уређена сва питања отварана од 1897 до 1912 године, Том формулом су обе државе приморане — јер је однос снага у погледу на Арбанију био скоро једнак — на један прикривен „dćsintćressement”, и, у погледу Јадрана, после балканских ратова, 16, априла 1913 године, на неутралност, на „noli me langere” за обе државе; најзад, 26. маја 1914, пошто су балкански ратови у многоме пореметили били интересе АустроУгарске, дошло је до извесне формуле „поравнања“ између Италије и Аустро-Угарске, познатим говором Сан-Ђулијана. у талијанском Парламенту којим се јасно говори о независности Арбаније,

Лако се даје извести закључак, да је један елеменат нарочито утицао, после 1912 године, да се дође до формуле „поравнања“, и тај је био: улазак новог трећег чиниоца у цео сплет балканских питања, — проширене Србије и дугачке заједничке границе са Арбанијом, на једној страни, а на другој опет, излазак ранијег трећег чиниоца: Турске Царевине. Тај трећи чинилац постао је пресудним за независност Арбаније,

аместо свих разноврсних формула, којима се мирили опречни интереси Италије и Аустро-Угарске, трећи чинилац, наш Балкански Рат, ослобођава Арбанију Турске Царевине, и ранији

135