Nova Evropa

паша, „продао Србији", Есад-паша је добро предвидео ствари, видео је да ће на крају Споразум победити, и, из тих разлога, држао се неутрално, ослањајући се на нас. У једноме тренутку, кад су аустро-турски агенти успели да организују "устанке противу Есад-паше, и запрете Драчу, будући да је тај фронт за нас био врло важан, на позив Есад-паше, Србија га је помогла и ред је поново повраћен у Драчу, И тако, кад је дошло оно наше легендарно повлачење, тај једини пут, уз пријатељску сарадњу Есад-паше, био нам је слободан, На тај начин, Арбанија се везала за нас и за Савезнике "и, од тога доба она је могла — и она је то чинила — да се позива на нас и на Савезнике као на своје савезнике, Право савезничко држање узео је Есад-паша кад је, у то време, из разлога што су аустро-угарске подморнице торпиљирале неке арбанске лађице које су носиле арбанашку заставу, објавио рат Аустро-Угарској, те кад је нотифицирао аустроугарском и бугарском отправнику послова да напусте Драч, он и дефинитивно улази у ред Савезника. Тако је Арбанија Есад-паше, на известан начин, ушла у рат противу Централних Сила, и тај потез Есад-паше спасао је Арбанију. Он се потпуно везује за општу савезничку ствар, и, као савезник, он дочекује француску војну мисију (пуковници Фурније и Колардеј), британску војну мисију (пуковник Дертнел), заштићује повлачење наше војске и тражи савезничку помоћ ради заштите Драча, и најзад, са представником Србије, (грчки остаје у Драчу, јер је Грчка била неутрална) укрцава се, са својом Владом и, на позив Савезника, прелази у Италију, док му се војници укрцавају спремајући се да доцније дођу на Солунски Фронт, После тога, Есад-паша званично посећује Рим, и Лондон, и најзад, његових шест стотина војника, Влада, и он, долазе у Солун, где је примљен као представник арбанског народа; на зградама где одседа Есад-паша вије се арбанашка црвено-прна застава као символ будуће арбанашке државе. Број арбанашких војника пење се полако на хиљаду-и-две-стотине, и њих обучавају француски инструктори. На основу оваке политике Есад-паше, доцније, после примирја, за време Конференције Мира и у свима другим приликама, Арбанија с правом заузима положај савезника, и, у име савезништва, тражи независност. Одбацивши тајни Лондонски Уговор из 1915 године, а позивајући се на онај Балкански из 1913, она је слала своје делегације на конференције, протестовала ради гажења својих права, тражила их, и тако даље,

Доцнији догађаји, од примирја 1918 године па до прогласа. Арбанске Републике (21. јануара 1925), за свима колебањима, нередима, револуцијама, и променама влада, који неминовно прате једну овако младу државу, и, нарочито, са борбом за своју независност од 1918 до 1922 године, сви ти догађаји

137