Nova Evropa

интересује, што је у непосредној вези са питањем одговорности за капитулацију Црне Горе. (О овоме је, у истом смислу, писао опширније и Г. Јован Ђоновић, у „Правди“ од 14, 19., и 23, маја 1925, у чланку: „Капитулација Црне Горе и уједињење са Србијом“.)

Већ по извесним местима у његовим депешама и извештајима даје се судити, да Делегату срнске Врховне Команде, — који је после преузео место Начелника Штаба црногорске Врховне Команде, и кога је краљ Никола произвео „сердаром“ имајући у њему пуно поверење, — није лежала на срцу судбина Црногорске Војске колико судбина Србијанске Војске, и да је свој задатак при Црногорској Војсци схватао тако, да Црну Гору треба искористити што боље у интересу Србије, будући да је ово главно а оно споредно војиште (види, например, Пов. Д. Бр. 1464 од 4. септембра 1915: „Пошто од целе црногорске војске нас интересује Санџачка Војска, то мислим, ит, д.“). Ми држимо, да је ту прва заблуда Г. Пешића, · из које су се онда рађале остале; јер се не може одвајати оно што спада скупа, нити подређивати једно другом оно што је подједнако важно, Али, можемо да разумемо и тако ускогрудно и кратковидно становиште, и мислимо да пуковник Пешић није био једини који га је заступао (и који га јоши данас заступа). Само, кад се већ стоји на том становишту, и кад се онда потајно и ради на њему и у смислу њега, онда је у најмању руку неполитички и нетактично неиздржати до краја и неумрети са својом тајном у грудима, него изаћи пред јавност и хвалити се оним чим се паметан не хвали. „У овој ситуацији“, каже при крају своје расправе ђенерал Пешић, (наиме, кад је главна снага црногорске војске напустила била. своје положаје и пошла кућама), „мени је била главна намера и циљ, да предузмем мере да добијем што више у времену, те да створим могућности да српска војска одступи кроз Црну Гору и Арбанију до Драча и Валоне и не буде заробљена од Аустријанаца“. Како се има разумети ова „главна намера“ шефа Штаба црногорске Врховне Команде, то је он сам протумачио у оном свом одговору ђенералу Живку Павловићу, где каже: „Односно тврђења мојих критичара, да сам саветовао покојном краљу Николи да закључи мир са Аустријом, напомињем да сам изнео у „Ратнику' целу историју тога питања, и немам потребе да га поновно излажем. Сем тога налазим да би то било излишно,јер су они и сувише слаби да схвате војно-политичка питања тога обима. Али морам им поставити ово питање; јесу ли ма кад размишљали о томе, каква би ситуација била за целокупан наш народ, да краљ Никола није упутио Фрањи Јосифу ону депешу, ид" ге је на Солунском Фронту поред српске Врховне Команде : шла и црногорска Врховна Команда, а по пробоју овога фронта и

346