Nova Evropa

вичком изјавом, пуном исповедања својих грехова и кајања. 1900 пао је Владанов Кабинет, на питању женидбе Краља са Драгом Машин, и радикални прваци ослобођени су робије и затвора.

___Од тога времена нема више Радикалне Странке, изузев само по имену. Начела су одбачена, морал уништен. По наредби последњег Обреновића, радикали су ступили у фузију с малобројном: напредњачком групом, и узели тридесет напредњака у своје листе, Пре тога примили су октројисани Устав; пристали на дводомни систем са већином постављених сенатора; примили појачање краљевих прерогатива, а смањивање грађанских права; сагласили се са повећањем цензуса. Устав од 1901 године био је много назаднији и од компромисног Устава од 1888; а са нацртом радикалног Устава не да се ни упоредити,

То су били формални уступци; стварни су били још тежи и срамнији, Парламентарног режима сасвим је нестало, Најважнија политичка питања израђивала су се у краљеву Кабинету, а понекад претресала на конференцијама у двору. Влада и Скупштина примале су све то без одлагања и протеста. У крилу Радикалне Странке биле су две струје: Пашићевци и Вујићевци, Оне су водиле подмуклу борбу, јер Пашић и његова клика нису могли поднети да шеф владе буде Др. Миша Вујић. Кашто је ова борба избијала и у Скупштини. 11, јула 1902 изабран је за председника Скупштине Пашићев кандидат Аца Станојевић, уместо Вујићева, Ристе Поповића, Али је двор интервенисао, — Станојевић је дао оставку, и изабран је Поповић. Те две струје су биле личне; према Краљу оне су се утркивале у послушности, Вујић је у Скупштини истакао принцип: „Тако Краљ хоће"; а Пашић је у Сенату гласао против закона о зборовима и удружењима, и то по наредби Краља. Али ни све то божјачко политичко приклањање краљевој вољи није помогло радикалима. Продали су част за власт, па су изгубили и једно и друго. 7. новембра 1902 освануо је кабинет Цинцармарковићев, Лични режим скинуо је био своју маску и појавио се пред народ отворена лица. Радикалима није помогла ни слепа послушност, ни проклињање и вређање династије Карађорђевића. Одбачени од власти, они су се прокламовали као „легална опозиција", и писање њихова органа више је личило на преклињање за власт него на осуду личног режима. Пашић и Вујић ћутали су као заливени; Стојан Протић, као управник Монопола, издавао је наредбе чиновницима Монополске Управе да гласају за владине кандидате; Др. Веснић и Др. Милован Миловановић примили су се за посланике на страни. Само су Светислав Симић и Аца Станојевић пуштали помало од себе опозицијонарског гласа, али уз то се отресали од друге једне,

390