Nova Evropa

вода на млин Вилзонов, који је сада могао с обновљеном снагом да изрази сумњу, да ли се воде преговори са Владом одговорном народу, или ипак одлучни глас припада „војним аутократама" са којима је држао да је немогуће преговарати.

Принц Макс, којега је у то време приковао уз постељу, као поручен, жесток назеб, схватио је да су у таквим околностима сва настојања бескорисна, и 25. октобра послао је Цару, који се налазио у Попдаму, оставку Кабинета, а _место коментара приложио је молби извештај о политичкој улози првога Генерал-квартирмајстора, генерала Лудендорфа, за време целога Рата. Истога дана, након дужег колебања, послао је Цару —- без икаква коментара — и други докуменат: бернску депешу кнеза Хоенлое-Лангенбурга. Цар Виљем, свестан тежине положаја на фронту, и потребе да се прекину што пре војне операције, 26. октобра изјутра решио је генерала Лудендорфа дужности, Саопштавајући то Министру Иностраних Дела, Цар је рекао; „Ви треба мени да сте захвални; учинио сам како сте тражили: операција је срећно испала, — раставио сам сијамске близанце, Хинденбург остаје." Али унутарње стање у земљи, и расположење народних маса, није било Цару исто тако јасно,

На седници Кабинета, крај постеље болесног Канцелара, изјаснио се један од министара: „Ако Цар и Кронпринц абдицирају, социјал-демократи ће се засад задовољити, Ако не, онда ћемо имати републику." Али је Цар, иако је знао да је рат изгубљен, ипак био још увек далеко од помисли да ће се државна катастрофа изметнути у катастрофу његове личне судбе. Поводом телеграма минхенског посланика Трајтлера наредио је Министру Иностраних Дела, да Трајтлеру добро „насапуни главу". „Нечувено", додао је; „да мој посланик саопштава мени сличне ствари!" Министар је био слободан приметити, да је Посланик у тешко време испунио, тек, тешку дужност, и додао је, да је и Министарство Иностраних Дела, особито последњих дана, морало уложити много труда да спречи ширење оваких идеја по берлинским грађанским круговима. „Шта хоће народ од мене", плануо је тада Цар; „не могу ја као стари војник да напустим ровове. Ево, предамном на столу маса телеграма, који сви доказују, да народ стоји верно и лојално уз мене, Зашто дакле да абдицирам'" Министар је одговорио: „Након последње Вилзонове Ноте почело је код народа да превлађује осећај, да би се без Цара постигло бољи мир. То се мишљење шири данас и по Берлину,“ И није то био први глас који је дошао Цару до ушију, а који је сведочио да је стање у земљи веома озбиљно, Од престонице, с њеним немирним милијонским пучанством, могло се очекивати свакојаких изненађења, Једини поуздан ослонац још изгледала је војска на фронту, па како је Цару јављено