Nova Evropa

ћеве, а задржава се доста и на самој теми „Фернанда и Јарике“, коју прати кроз многе њене облике, те долази најзад до књиге Ричарда [1боп-а „А true and exact history of Barbaадоез" (изашла у Лондону 1650).

(Нека ми буде допуштено да овде начиним једну дигресију, па убацим једно скромно мишљење о пореклу приче „Фернанда и Јарике“, када се зато већ даје погодна прилика. Мени изгледа, да порекло овој причи треба потражити још пре [Лбоп-ове књиге, и то у једном истинитом догађају који је у своје време јако заинтересовао био енглеску публику. Реч је о историји капетана Џона Смита и принцези Росаћоптаз, а која се одиграла за време англо-индијанских ратова око Џемстауна у Америци, у првој десетини Седамнаестог Века. Капетан Џон Смит, авантурист, колонизатор, и писац, допадне једном приликом ропства, и тада му спасе живот и поврати му слободу поглавичина ћерка „принцеза“ Росаћопфаз, која се у њега заљубила и доцније живела са њим. Капетан Смит се, после извесног времена, повратио у Енглеску, где је издао, 1608 године, своје успомене о путовањима и авантурама („А Егце гејаНоп ес"), али у којима не спомиње своју историју са Росаћопјаз, Сама пак Росаћотјаз буде ухваћена и доведена иза тога као робиња у Енглеску, те том приликом капетан Смит напише једну опширну молбу краљици Ани, излажући тек ту своје доживљаје са Росаћопфаз, и молећи Краљицу за њену слободу. Та је прича јако заинтересовала и двор и цео народ, Pocahontas буде ослобођена и пређе у хришћанство, а њена историја са капетаном Смитом вероватно је послужила свим оних доцнијим приповедачима у разним варијацијама као материјал, да најзад преко Вујића допре и до нас. Сам Шекспир је своју „Буру“ написао 1611, после Смитова повратка у Лондон; па иако у његовој „Бури“ има мало елемената из тог догађаја, ипак је могуће да је познавао капетана Смита, и можда донекле употребио баш његов доживљај за тему, и то само у неким карактеристикама.)

Вујићев „Фернандо и Јарика" био је у своје доба доста популаран комад, и често игран (18. јануара 1815, у Баји; а игран је и на илирској позорници у Загребу, 1840). А што се тиче цитата из Шекспира у „Алексису и Надини“, за њих је Г. Павле Поповић утврдио, да су преведени заједно са целим текстом из Герлеа, па како иначе Вујић у свом „Животописанију“ нигде не спомиње Шекспира као своју лектиру, то је врло вероватно да он Шекспира није ни читао,

Та прва појава Шекспирова имена код нас била је 1810. Др, В. Поповић тврди да је од те прве појаве па до идуће протекло петнајст година, тојест до 1825, када се у „Срб-

ежом Летопису“ спомињу „Лир“ и „Ромео и Јулија", зи-ласшре тога нема више ниједног помена било Шекспирова

200