Nova Evropa

zara Pribićevića, Ne ustručavamo se, da u tom ргауси Когбиjemo svoje nekadašnje mišljenje, i da to javno kažemo.

- О Supilu se danas stvara legenda, kao što se već stvorila o pok. Jovanu Skerliću, U ovom našem narodu, gde se za života teško postaje slavan, ako se ne ide za masom, posle smrti niču spomenici, i od reči i od kamena, kao gljive iza kiše, Slava Supilova još spava samo slučajem: zato što se, u huku zvaničnog »državotvorno8« rodoljublja, ima da podidne Panteon prvo za »oslobodioce« iz beogradske Skupštine, i da proslave godišnjice Nikole Pašića i Nika Županića (podvornika Jugoslovemskog Odbora), Ali se treba bojati da ta slava ne uskrsne na lažan poklič, kao odjek hrvatskog rodoljublja, te da legenda ne podje krivim putem, jer će onda dugo trajati dok se ispravi. Već se danas može čuti vajkanje: »Da je živ Supilol« — na hrvatskoj strani; baš kao i na srpskoj: »Da je živ Skerlić!...« Da su živi Skerlić i Supilo, bilo bi nas dvoje više da kopaju nogom od muke gledajući šta se radi, i nemogući pomoći i istrebiti gubu iz torine, Mrtvi Skerlić i Supilo više nam pomažu neđo što bi živi, jer dejstvuju pozitivno svojom celokupnom ličnošću, i nadahnjuju svojom mišlju nova pokolenja, Na nama je, da njihovu misao ostavimo što čistiju i što jasniju u nasledje onima koji dolaze, a da njihove ličnosti, uprkos nejunačkome vremenu, počastimo ohako kako zaslužuju,

Oko praha i pepela Supilova u tudjini povela se, pre nekoliko godina, ružna svadja od strane sićušnih srodnika i naslednika, Prilikom prenosa u domovinu smrinih ostataka vojvode Putnika, i drađih narodnih velikana i osrednjih veličinda, niko se od vodećih »državnika« današnje Jugoslavije nije setio Supila. Ne bi ni bilo u stilu da su ga se setili! Ali pre nedo što se navrši deset godina od smrti Frana Supila, da li je mnogo iskazati iščekivanje, da bi bar nekadašnji njegovi drugovi-političari iz Srpskohrvatske Koalicije i Jugoslovenskog Odbora, zaboravivši lične nesuglasice, trebalo da uzmu inicijativu pa da na dostojan način odadu poštu seni ovog pravog jugoslovenskog

oslobodioca? ,,, С.

Франо Супило о Италији.

Било је то 1903, у пуноме лету. Град је био пуст. Случајно смо се ми задржали били у Гурину, јер је мој муж завршавао трећу књигу свога дела „Величина и Пропаст Рима“. Радили смо у врту, поуздани да у оним данима, по ономе времену, неће нико долазити да нас прекида. Кад али наједанпут зазвони звонце на вратима куће. Помислисмо одмах да ће бити каква „тица селица“, закаснела у горе или на море; тако смо

340