Nova Evropa

живих мајстора на перу. Да би уздигао значење људске једи– нице и њезино стваралачко посланство, он навешћује будуће тустројство света као моноплуралистичко, као „хијерархију слободних и самобитних супстанца, као републику духова“, у којој је највиши дух; конкретни, живи Бог, створитељ свега. THTO постоји.

Берђајеву је конгенијалан јаки дух, Словен и Пољак, Др. Маријан Здјеховски, који је у бројним делима изнео своје: погледе на данашње актуелне светске проблеме, Он је данас ректор свеучилишта у Вилну, а познат је нашој јавности по: својим литерарно-историјским делима која обрађују предмете“ из епохе Хрватског Препорода („Одгодтете Сћогчасј“). Он ради већ око 40 година на научном пољу, те у пољском јавном животу уопште, аи у Русији и у Западној Европи ужива репу-= тацију филозофа (песимизма) и литерарног повесничара великога стила (дело о Бајрону и његову времену, у две свеске, спада међу најбоља о овом предмету), Данас Здјеховски заузима једно од првих места међу књижевницима и мислиоцима пољским.

Здјеховски држи, с Платоном, да идеје управљају светом; а међу овима на прво место долази религијозна идеја. Свака култура, по њему, мора бити крштена религијом, Узимајући за основу догму о паду човека, и признање Апостола да је „свет огрезао у злу", те надовезујући на филозофију Шопенхауера, који тврди да је зло принцип опстанка, признаје он песимизам једино правом филозофијом, чија суштина твори афирмацију идентичности опстанка с патњом и са злом. Он чак тврди, да је Шопенхауер открио нове хоризонте, и у филозофију увео нов фактор у облику неоцењене индијске мисли, која води од Нирване к Исусу, од песимизма ка хришћанству, Зато се и његов рад састоји у истраживању духовних основа нововеке културе, и у расматрању које настоји да расветли струје духа, религијске, филозофске, и литерарне, са становишта идеје песимизма.

Здјеховски проучава романтизам, који је у духовној атмосфери новог века снажно допринео јачању елемената песимистичког назора на свет и одвраћања од реалности; али је тај исти романтизам био и најснажнијом манифестацијом бесконачности, тежње за апсолутним, и човекова незадовољства, у затвореним границама реалности. Треба „гледати на свет као на кућу ропства, а на будући живот као на земљу обећану". Песимизам и хришћанство имају исту полазну тачку; свест снаге зла и нужност ослобођења,

Здјеховски се слаже са католицизмом и симпатизира са његовим напретком. Извршена је морална револуција: почело се тражити Бога, — не у свету већ у себи; признаје се, да

173