Nova Evropa

Јесте ли, одлични пријатељу, расположени и спремни да учините тај скок све до онамо2 Да, Ви имате право: апсолутни субјективизам доводи до растаљења васељене, Али, имајте на уму: апсолутни објективизам доводи до растаљења духа и сваке његове активности... Ваш је положај, драги и славни пријатељу, сумњив, контрадикторан, и изложен нападајима са две стране, Али маколико да је сумњив и противречан, њему се не може одрећи патос, онај патос што од Гуљелма Ферера чини данас један тако значајан глас нашега времена.

Што се мене тиче, ја стојим и посматрам, и тражим да уочим и одредим ближе понеку појаву ове идеалне драме, чији смо сви ми глумци и гледаоци, напрежући се да ту драму схватим и даје у целој њеној величанственој лепоти обухватим. То је, можда, став историчара, — нека буде; али не став хладна и апатична историчара, већ узбуђена и осетљива. Где. ће се пак зауставити та драма, ја нато не мислим. Јер сен онако —- како добро каже Маријо Мисироли — „догађа,и још ће се више догађати, оно што је неизбежно".

Adriano Tilgher.

Џ. Одговор Фереров.

„. . Да ли је баш тако, драги Гилгер, да модерна цивилизација хоће и мора да дејствује ван самог циља и услед потребе за радом „неводећи никакве бриге о резултату којем акција и покрет воде" 2... Само, то што Ви пишете са толико снаге и са толико бистрине, ја сам то већ чуо негде говорити, пре много година, и то на броду „Кордови", на пучини Атлантика, у оним великим дискусијама —- чији сам био веран стенограф — између Арналда Алвериђија и Емиља Розетија. Алвериђи би дакле, према Вама, имао право!...

Да Вам испричам. Стари мудрац, од којега сам толико ствари научио пре двадгесетипет година, у његовој гостољубивој кући у улици Монте Наполеоне и у његовој вили у Беларији, једног дана ухватио је за реч Алвериђија, срећног филозофа, који се враћао у Европу измењен у америчког милијонара, а који је држао да је сваком, и да сваком мора да буде, допуштено да сматра лепим оно што му се мили, ружним оно што му се не мили, јер да не постоји сталан, објективан, и императиван критериј који би делио лепо од ружнога, Дозволивши му ову пуну слободу, из разлагања у разлагање, доказао му је да — ако нема сигурног и објективног критерија за разликовање лепога од ружног — нема ни критерија да се разликује добро од зла, корисно од штетног, весело од жалосног, истинито од лажног. И да му онда ни његово богатство не може да прибави викакво добро, будући

356