Nova Evropa

uloži u čitanje romana, ili u razgovor o politici koja ga privlači, U koordinovanju i t pokoravanju »ritmu običnog Žživola«, ispunjavajući u mjemu svaki svoje mesto i svoj zadatak, a ne u »dinamizmima«, niti u spoljnoj i unutrašnjoj uzrujanosti, 1. ј, u karakterističnim crtama dekadentnoS »romanticizma«, video · je Gabeli način kako da se stvaraju Talijani, Samo da je Gabelijeva misao mogla uhvatiti korena u Italiji, i da nije bila srušena od »filozofije duha«, mogla se malo po malo da formira doista jedna »nova era«,

Koliko će pod uticajem ove idealističke filozofije moći da traje ova era »duha«, koja i dalje uzrokuje spirituelni kaos, suvereni mdividualni kapris, i s time nasilje i Џеба то! и politici, to se ne može determinirati Ali je pouzdano, da će povratak (kad bude usledio) k smislu i k sadržini, povratak na epohu koja će u politici značiti povratak obnove i konzervaiivnosti, biti vezan za likvidaciju »filozožije duha« i za njenu potpunu propast, i da će iz nje morati da vaskrsne duh realiзисКкоб рожНу та. _

Giaseppe Rensi.

(Preveo s talijanskoga, 5. Radico.) -

Генеза нео-реформаторског покрета.

Винчигвера (Мато У!псе1биегга) је познати талијански публицист, редактор разних новина, а сада римског „Монда“ („И Мопдо"), Проучава нарочито енглеску историју и литературу, те је објавио и две књиге под насловом „Енглески прерафаелитизам" (1924), и „Енглески романтици и декаденти" (1925). Осим тога је превео Хобесова „Левијатана“ (1914). Прегледу талијанске литературе ХХ века посвећена је његова књига под насловом „Четврт века“ (1924). Његови су учитељи Кроче и Амендола. Демократ и либерал, рацијоналист и прогресист, Винчигвера је један од ретких просвећених конзервативаца енглеског типа какве уопште има Италија, Од

1922 до данас остао је доследно у опозицији. АНТЕ и БР

Већ од неког времена — тачније, од ових послератних година — говори се с обновљеним интересом, у талијанском интелектуалном свету, о проблемима који се везују за Реформацију. Са извесних страна се прижељкује, или би се бар са симпатијом дочекао, какав нео-реформаторски покрет. Ко није изближе посматрао наш интелектуални живот, могао би да се збуни овом обновом нео-протестантских студија и тенденца, и тежња које оне буде.

Да споменемо, узгред, ради обавештења, да Реформација у Италији није нашла терена да се рашири; њу је прихватио

·

био тек један релативно узак круг научника, мистика, који

364