Nova Evropa
мислити односе између круне и народа него као односе између једне ствари и господара те ствари, па звала се та ствар поље, стока, или човјек, није служило на част психолошкој проницавости прногорскога владара“. Даље каже, да је морао (1902) дати оставку „на портфељ Правде" у Црној Гори ради дјеломичне кампање Аустријске Владе и аустријске штампе, јер нијесу могле претрпјети шамар који им је он дао у Риму, кад "је закључио конкордат с Ватиканом и отео од Аустрије Јеронимски Завод,.. Посље ове „оставке“ пошао је, на позив краља Петра, у Србију, „који (позив)“, вели, „разбуди у мене толико успомена и толико надања за будућност моје расе". Његова мржња, каже, и још више његов презир према аустријском режиму, били су разлог да одмах пође у Србију и предузме „генерално краљевићево васпитање ума и срца" које му је повјерено, Није дуго остао на новој дужности; након девет мјесеца отргли су Краљевића из ових руку. Закључак овог памфлета изнијећу готово у цјелини, јер је необично карактеристичан: „Краљ Никола црногорски, и. краљ Петар, лице су и наличје исте медаље, Два савршена и заокружена типа, који исцрпљују цијелу психу нашега народа“, У ова два владара, племенити гроф види пороке (у краљу Николи) и врлине (у краљу Петру) наше расе; па наставља: „Има у „Хамлету један призор, гдје дански принц указује својој мајци портрете данских владалаца. У контрасту између доброга и рђавога краља шири се јаз између сина и матере... У галерији владалаца народне крви, краљ Петар је добар краљ, краљ Никола је зао краљ. Ја сам на другом мјесту извезао“" (код Црногораца и јужних Далматинаца, човјек који везе синоним је човјека који лаже) „психологију црногорског владара, и рекао сам, што и понављам, да су двије основне историјске прилике створиле од краља Николе химбенога деспоту, а то су географски положај и самодржавност, са сукривњом црногорског народа... Краљ Никола није био лични јунак, краљ Петар јесте. Ја бих оно прво тврђење могао оправдати личним успоменама, али оставимо да посљедњи српски феудалац, краљ Никола, мирно пружен спава, измирен са судбином, која у ствари и није судбина него резултанта, личних напора, слабости, и дрскости, са којом човјек граби и осваја своје мјесто у историји,.." Никад са сличним недостатком пијетета и са више бруталности није жив човјек о мртвом човјеку говорио него овдје Лујо Војновић о покојном краљу Николи, И то Лујо Војновић који је пред краљем Николом као пас пред својим господаром витлао репом. Године 1917 дозволио ми је краљ Никола да из његове архиве узмем све што ми је од потребе за мој рад „Црна Гора у три рата“. Том приликом сам прегледао и цјелокупну преписку Г. Луја Војновића са краљем Николом. Вадим из ње, засад, један
91