Nova Evropa
неких двадесет удовица, са двоструким бројем сирочади, сви у црнини. Црна Гора у оба Балканска Рата имала је преко пет хиљада мртвих. Кад сам око два сата наљегао, чуло се са свију страна: „Хљеба, хљеба, сирочад су гладна; хранитељи су око Скадра остали“. Звао сам одмах капетана-благајника, и наредио му да свакој удовици усплати по 100 перпера. Овај ме зачуђено погледао, и са жалосним осмјехом казао: „Нема у пустој каси Удовичког Фонда ни маријаша; посљедњу хиљаду круна дао сам Г. Војновићу да упути грофици удовици“. Осјетио сам се понижен, мањи од макова зрна у очима овог капетана. Тражио сам објашњење. Донесене су ми рачунске књиге Удовичког Фонда, и из њих сам видио, да је кнез Лујо примао из прногорског Удовичког Фонда, од !. октобра 1912 до 1, новембра 1914, по хиљаду златних франака мјесечно, дакле у све 26.000 златних франака, Вадио је хљеб из уста црногорске ратне сирочади. Гврдим, а ето рачунске књиге, да је више удовичког новца из црногорског Удовичког Фонда дигао он један за 26 мјесеца него ли хиљаду црногорских удовица и сирочади. И сад тај човјек говори о моралу, о поштењу, о љепоти, о доброти, о истини! Каже да је шиљао свој „Зигашт согда“ Црној Гори и Србији. И има образа да говори о корупцији у Црној Гори!... Кад сам сазнао, како су немилосрдно пљачкане црногорске ратне удовице и њихова сирочад, молио сам Предсједника да окупи министре у Савјет. Укинута је смјеста Г. Војновићу удовичка инвалида, коју су му, из разлога мени непознатих, одредили били наши предходници а он је без и најмање гриже савјести примао, То је јако расрдило Г. Војновића. Тражио је покојном Краљу двомјесечно осуство, да пође у Млетке итамо у кругу породице проведе божићне празнике. Баш у то доба његова је породица у Млецима била узнемирена од италијанске полиције стога што је до касно у ноћи своје мору окренуте одаје држала освијетљене а фогпо, И покојни Краљ и Министар Спољних Послова морали су интервенирати код италијанског Посланика на Цетињу, те је инциденат прошао без тежих посљедица. Краљ је Г. Војновићу дао двомјесечно осуство, — али он није могао поћи: био је моментано у новчаној оскудици. Ја, од природе врло штедљив, држао сам кључеве Диспозицијоног Фонда. Племенити Гроф обратио се књазу Мирку. Али ни овај, као обично, није био при новцима; него је пошао одмах код оца Крезуса, тог „балканског феудалца и химбеног деспоте“, и молио за сопје Луја, и измолио 200 (словом двјеста) наполеондора, како би Господин Гроф што пријатније с породицом провео божићне празнике 1914 у Млецима. Кнез Лујо је новац примио, и облизао руку коју данас тако крвнички угриза; но кад је стигао у Млетке, прва му је брига била да упути краљу Николи писмо у ком му је доставио да га
98