Nova Evropa

бране!... Да је Краљ Црне Горе наредио сердару Вукотићу, да пријеђе на лијеву обалу Таре и брани старе црногорске границе, Сердар би то морао учинити, и Србијанци би били сви до посљедњег поробљени, Србијанску војску спасли су дакле и краљ Никола, и сердар Вукотић, и сви Црногорци; они су спасли част српског оружја, која је моментано била потамњела, Без њих не би било ни уједињења, јер да нијесу случајно избјегли Србијанци, морам признати да — познајући малодушност црногорске владе из децембра 1915 — не би били избјегли ни Црногорци са српским барјаком. О свима нама се више не би водило рачуна. Ово је истина, Овако морају да мисле и говоре сви поштени људи. Овако ће једног дана писати историја.

Г, Војновић, у своме памфлету, говорећи о паду легендарног Ловћена, којије каже наличио „једној капитулацији", понавља готово дословно оно што је онај србијански генералштабни официр-фалзификатор о тим догађајима свјесно неистинито у „Ратнику" писао. Ја сам о том већ надуго говорио, па немам потребе да сад одговарам и једноме Војновићу, Уосталом, што сам о црногорској капитулацији већ казао, вољан сам да докажем пред судом, пред анкетом, или да то питање писмено расправљам; као и да писмено одговорим сваком оном ко би макакве податке о том предмету желио имати,

Даље „гроф“ Љујо иде смјело фурт напријед, и каже, да су они који су избјегли с краљем Николом аустријском ропству били дефетисти, издајници, да они и данас „разним Варенима и Балдаћијима“ дају податке за писање против миле домовине Г, Војновића. Од 1916 наовамо Црногорци су доста увриједа претрпјели од ратних родољуба; ја бих могао и на ово одговорити племенитом новљанском грофу, и казати му, да није логично да људи који су објавили рат Аустрији могу бити дефетисти, и да људи који за посљедњих сто година испод свог крова нијесу копали мушке главе — несрећни слу- | чај — која није пала од пушке на пољу части, не могу бити издајници. Али ја нећу да одговорим тако непосредно једном племенитом грофу; ја, црногорски плебејац, окренућу мач, учинићу живо финту на десно, и настојати на крају двобоја, да досегнем срце пуно плаве крви свог аристократског противника „с банде“. Издаћу једну тајну, и казаћу необавјештенима, гдје је био и шта је радио, Господин Гроф новембра и децембра 1915, баш у доба кад је Макензен газио Србију, ћерао Србијанце из отаџбине, а ови се у путу од глади и невоље преполовили, и хранили својим српским месом, својом правом српском крвљу вукове кроз стару Србију и Црну Гору и морске рибе у Јадрану; гдје је био у доба кад су Аустријанци „вијугастог Петровића" вијали кроз Црну Гору, и најпосље упутили га да доживљује страшну одисеју по

103