Nova Evropa

читаво село букнути у пламену, ако не изда кривца, или ако не каже у кога сумња. Дуге наредбе ове садржине, потписане од бригадира и дивизијард, освануле би по угловима питомих бокељских градова и села, и по другим крајевима где живи наш народ, Тек тада имао је да осети сељак колики је то преступ бити Србин; уосталом — говорио ми је један аустријски официр, ако се не варам са Ријеке, —: „Варају се они, господине, да су Срби; то су просто православни Личани, који немају ништа заједничко са Србима!" И он је у то веровао... Али на фронту, та му вера није била тако чврста, и он се служио сигурнијим средствима.

— Стајали смо сви поређани у строју — причао је један

наш добровољац, Херцеговац из Чајнича. — Крупан глас наредников прозва нас неколицину, и ми изађосмо, Тада изађе из строја и официр. — „Ово су Срби", рече, „који хоће у

Србију, који желе да Монархија буде побеђена, па да доведу Србијанце у ваше земље“. Забадава смо се ми бранили, осуше се грдње и псовке, па и пљувања и шамари, Нас спроведоше у место Н., где нас оптужише да смо хтели бежати, Али доцније нас ипак, измучене и посрамљене, вратише натраг у батаљон.

У четама у којима је било Срба или Хрвата, неколико људи мотрили су и дојављивали властима све што се дешава. Где би се двоје састало на разговор, њима је — по наредби приступао трећи, да чује... За време борбе на Црној Бари на Дрини, једно јутро, проведоше кроз Богатиће неколико људи из 79, аустријског пука. У штабу Армије Војводе Степе — сем самог начелника и помоћника му (Воје Живановића и Милана Гр. Миловановића-Пилца) — били смо и нас неколико (6, министар Генчић, пок. Милан Бојовић, мајор Радоје Јанковић, и ја). Заробљеника је било осам: четири Хрвата и четири

Србина. Стасити, јаки људи, прави војници, — „Ви сте се предали, браћо“ — упитасмо, — „Јесте, господине,“ — „Сви заједној“ — „Не, господине“ — одговорише —, „то не би

било могућно; нико није знао да ће и други пребећи, — видели смо се тек на српској страни. (' томе се тамо код нас не може говорити, — нема никога да му можеш веровати, Сви знамо да се на нас мотри, али не знамо ко! Зато се нико никоме не сме поверити.,."

Са нарочитом вештином, такорећи са сладострашћем, сејала је виша војна власт семе раздора међу браћом, међу Србима и Хрватима, православнима и католицима и муслиманима, гдегод је могла. Хрвати су оглашени за верне слуге Цара и Царевине, а Срби за њихове злотворе, Ревност частољубивих и среброљубивих потказивача потстакивана је наградама, А нарочиту улогу играле су такозване „коморџијске вести": о тобожњим великим победама аустро-немачким, а

345