Nova Evropa

се, на путу из Скопља за Ужице, овог инцидента: близу Власине, заустави ми одред Војвода Вук: „Дај“ — вели „људе, треба ми допуна“. Муке сам имао док сам га намолио да тога не чини; требало је телефонске интервенције Аписа и ђенерала Гојковића. Напокон, на растанку, довикну ми Војвода: „Главу дајем, Босанце не дајем!" — То нам је било последње виђење,

И из Русије почеше стизати појединачно југословенски заробљеници, А Влада ћути, Сваки дан досађујем Апису, а он Врховној Команди. Одговор увек исти: „Добровољачко питање спада, нажалост, у надлежност Министарства Иностраних Дела и Министарства Војног“, 1. јула 195 кренем у Ниш Љуби Давидовићу, тада Министру Просвете, с писмом од Аписа; али — по споразуму с Аписом и са ђенералом Гојковићем —- наша босанско - херцеговачка група донесе одлуку, да ја и Мустафа Голубић на сваки начин, без обзира на нишка министарства, проследимо у Русију, па у том смислу Команда Ужичке Војске посла у Ниш и објаву (А, Ђ, Бр. 24096 од 6. јула 1915) по Мустафи. Међутим, благодарећи Давидовићу, питање добровољачког покрета у Русији би помакнуто с мртве тачке, Позва нас у Министарство Иностраних Дела Др Милан Гавриловић: предаде нам објаве и пасоше. Рекосмо му, да се ми крећемо у Русију за свој рачун, у име Босанаца и Херцеговаца; а ако Влада жели да покрету да онај значај како смо га на почетку Рата замишљали, нека нам прида представнике и осталих неослобођених покрајина. После неколико дана сазнадосмо, да нам се — на препоруку Дра, Франка Поточњака — придружују Др. Сибе Миличић и Блажо Рукавина; још нам рекоше, да је пре неки дан отпутовао за Русију и један Пашићев рођак, или добар пријатељ, који ће нам се такођер придружити, — Мирко Комненовић из ХерцегНовог. Нас четверо — Мустафа, Миличић, Рукавина, и ја кренусмо из Ниша 11. јула 1915. Др. Милан Гавриловић, на моје питање пред полазак, рече; „Не брините, све је припремљено. Чим стигнете на руско земљиште, пријавите се ма којој руској војној власти, од ње ћете добити све што је потребно, документа и распоред рада.“ И још додаде праштајући се: „Влада ће бити задовољна, а ви ћете оправдати своју мисију, ако успете да сакупите ма и један пук добровољаца“.

У Ренију, где смо се искрцали, налазио се је штаб Команданта Пристаништа и Дунавске Експедиције (адмирала Веселкина). Ни Командант ни штаб му нису знали ништа да нам кажу, Рекоше, да први пут чују за нас и за нашу мисију,,. Ипак се договорисмо о начину превожења добровољаца, А онда отпутовасмо у Петроград, и 19. јула пријависмо се посланику Спалајковићу, Он ни „Помоз' Бог“, већ одмах: „Шта

349