Nova Evropa

Нажалост, није све и даље ишло тако лепо и с таквим одушевљењем као на почетку. Семе раздора бацали су они са Крфа и они из Петрограда, као и њихови ситни изасланици и посредници. Нарочито се оперисало племенским моментом, и сваки од „твораца“ из дипломатије имао је своју теорију. Цемовић у Одеси декламовао је; „Пашић и ја стварамо Југославију! Војска нам није потребна... Окупљамо вас, не да се борите и гинете, већ да демонстрирате вољу, солидарност, јединство!..." Њему секундира новопечени Командант Одреда (мајор Живко Пејовић): „Војници! Ви, знаш, нисте више, знаш, Срби, знаш, Хрвати, знаш, Словенци. Ви сте, знаш, Југо-

словени!. .. Ко се усуди, знаш, назвати се Србином, или, знаш, Хрватом, главу доле! Да, знаш, онако по србијански, знаш

: ] , да!,.. То је, знаш, политика Крфа!..." А из угла неко полу-

гласно резонира: „Патишпању обећавају, а проје не дају!..." Сутрадан, наредба: „Потпоручника Живка Њежића преводим у Конзулат на службу..." А Спалајковић поручује из Петрограда: „Њежићу, не заборавите да нисте више у Босанском Сабору!"...

Кад сам, марта 1916, дошао у Одесу, нађем се одмах са Живком, са Шћукријом Куртовићем, са Турудијом, Сарићем, и још некима, и обавестимо се узајамно шта смо радили, и урадили, ми Босанци и Херцеговци који смо се у часу објаве Рата нашли ван граница Монархије. Споразумесмо се да наставимо започети рад, заказасмо за сутрадан састанак у кафани „Бристол“. Било нас је преко двадесет. Главна жеља свију било је, да скуп добровољаца војника и официра изабере одбор који би узео у своје руке организацију политичког дела покрета, и даље прикупљање добровољаца, остављајући самој команди чисто војничке послове и питања дисциплине. Присутни овластише Њежића, Куртовића, и мене, да записник са нашим жељама и предлозима поднесемо конзулу Цемовићу и Команданту Одреда. Конзул, чим ме спази, н још са Њежићем, плану: „Шта и Ви опет допутовалиг Ко Вас је послао, и зашто 2 ,.." Пружих му ћутке објаву Врховне Команде. Чита. „Господине, то за мене не вреди. Та Врховна Команда више не постоји! Пашић, он је надлежан. Ви сте дошли да буните људе, да правите неке покрете... Оставте се Ви Добровољачког Покрета, то је ствар Владе... Имаш добро перо, и везе с новинама, — пиши...“ И пређе из љутње у наговарање и саветовање, А Њежић тек запита: „Предлежи ли што противу Семиза2" — „Не, боже сачувај! Исправан је, родољуб...“ Да, имао је Цемовић право: Врховна Команда није више постојала, она је умрла. Борба са нацијоналним револуцијонарима и „црнорукцима“, тамо доле, већ се отворено водила,..

352