Nova Evropa

одвратни Ањичкову. Али он није могао да остане пострани у борби, јер су га и сувише дражили социјална неправда старе Русије и политичка безглавост, реакцијонарство, и непоштење Владе, ослоњене на „Охрану“, то легло злочина, корупције, и провокације, Уз социјално-политичке интересе, ишле су књижевне и научне студије, јавна предавања, литерарна критика. У овој потоњој Ањичков се, на раскршћу двају столећа, истакао својим истанчаним укусом и својим тачним схватањем „модерне"; он је с успехом ширио разумевање најбољих руских песника, који се тада јављају и одомаћују, а који су понос руске лепе књижевности ХХ столећа (Валериј Брјусов, Александар Блок, Фјодор Сологуб, и други). Као предавач, Ањичков је постао славан широм целе Русије, признат као један од најбољих руских беседника; на његова универзитетска предавања у Кијеву и Џетрограду, док их Влада није забранила, скупљале су се на хиљаде слушача, као и на многобројна јавна предавања по разним већим руским местима,

Као плод научних студија Ањичкова, поред неколико мањих стручних монографија, треба забележити три велике радње; прва је „Пролетња обредна песма на Западу н код Словена“ (Петроград 1903-1905, две велике свеске, издање Руске Академије Наука), једно веома оригинално дело из народне књижевности и фолклора, у којем су у лепој синтези приказани економски, верски, и естетски мотиви и моменти народне обредне песме (пуно је грађе употребљено и са Словенскога Југа). Несамо руска него и европска стручна критика врло је лепо дочекала ово дело проф. Ањичкова. Након више година, следила је духовита критичка студија о пореклу и ширењу хришћанства у Русији: „Многобоштво и стара Русија“ (Петроград, 1914, издање Петроградског Универзитета), замишљена као први део једне велике радње под насловом „Хришћанизација народа Средњевековне Европе", Најзад, већ

току Рата, објављена је „Историја естетских доктрина“ (Харков, 1915), — резултат дугогодишњих предавања ауторових, која сведочи о његовој темељној филозофској спреми и оригиналности филозофских концепција. Када је ова књига изашла, аутор је био на бојном пољу; као резервни коњички официр, он није остао негде у позадини, користећи се годинама и струком, него је затражио да буде упућен у пук, на положаје. Нацијонализам и патријотизам, тај саставни део уверења и психе проф. Ањичкова, у смислу политичког напредног либерализма и социјалних уверења веома блиских социјализму, гонили су га на активно учешће у ратним борбама. Ратни другови знају да причају, са пуно симпатија, о старом професору-официру, који је највише волео друштво младих и никад није бежао испред опасности. Руску Револуцију од године 1917 проф. Ањичков није видео; нашао се

398