Nova Evropa

зује велика оданост Дубровника општему океану. Уопште речено, цела изградња Дубровника удешена је да се врти и ради за две ствари, а то је држава и вера. Све се је друго морало затомити, односно угушити. Тако се Гундулићев „Осман“ није смео штампати за живота Дубровачке Владе, јер се у њему славило победе хришћана над Османлијама, а то је за онда било врло погибељно,

Уза све силно богатство, Дубровник није никада уживао добра онако материјално како је то било у Млецима, и како су то изнели млетачки сликари и понајбољи њихов историчар Молменти, Дубровачки Сенат и остала већа будно су пазили да се у Дубровнику не удоме мекопутност и убитачна раскош. Тако, док су Млеци, још у Средњем Веку, уживали глас врло раскалашеног града у Италији, јер је збиља млетачки лав знао спојити источни сјај са западном похотом, дотле је Дубровник одвајао својим више спартанским животом. Ово је опет учинило, да се у њему нису развиле, како треба и како се је могло, оне уметностн које подижу весеље живота, а то је: сликарство, кипарство, музика, позориште, парада, итд..

Море је било, у целоме развоју Дубровника, његов извор живота, величине, и слободе, Незахвалне стене и клифови његових темеља били су само врата кроз која се је отварао Дубровнику, путем мора, цео свет. Море је највећа целина на земљиној површини. Море, та једина велика и апсолутна сила на земаљској кори, која има највећег удела у сејању, развијању, и одржавању органског живота на земљи, отварало је Дубровнику све своје богате ризнице, и материјалних и духовних добара, у највећој мери. Историја каже у Дубровнику највећи трговачки, политички, и културни импулс уз најмањи копнени посед. Она мала дубровачка хрид, на којој се подигао стари Дубровник, била је довољна да град Ивана Гундулића добије светску важност. Створити и држати такву морнарицу која ће загосподарити, у већим или мањим огранцима општег океана, било политички било економски, могао је само народ који је поставио на вагу општег прогреса више духовних сила него што су то могли дати и највеће владавине континенталних предела. Она иста одважност која је извела Дубровник преко Јадрана и Медитеранеја у све океане довела га је и до чврстог осведочења, да му се треба побринути да се подигну у њему такове хумане установе и изгласају такови филантропски закони који у свему бране и подижу част и понос човека. Ове човечанске смернице и довеле су Дубровник до врхунца оног великог чина, да је он пре Француске Револуције, и пре скорашњег Светског Рата, први прокламовао права човека и права народа. Дубровник је разасуо толико духовног светла по Балкану, у доба најцрњег турског ропства, да све то доказује боље него ишта друго јачину духовног резервоара.

168