Nova Evropa

Дубровник је по својој еволуцији онај јаки мост који југословенски народ спаја са Западом и чини га признатим чланом западне цивилизације, Југословени имају најпре удела, у општтој историји напреднога људства, путем Дубровника.

___ Потпуно словенизирање Дубровника завршило се је у Шеснајстом Столећу. Тада се је још само спомињало, каже Решетар, да су неки старци познавали старо-дубровачки језик, Главни процес словенизирања Дубровника иде од Тринајстог до Петнајстог Столећа; то је, по изводима Јиречека, доба пветања дубровачке трговине. Узрок нагломе словенизирању Дубровника у ово доба треба тражити у факту, што је еманнипована и силно ојачана Млетачка Република припремила, у првом деценију Тринајстог Столећа, расап Византијског Царства, те су са падом Цариграда (1204) пали у панџе млетачког лава и сви градови источне јадранске обале, међу којима и Дубровник, Овоме није преостало друго до да се, у почетку Тринајстог Столећа, нагоди са Млечанима и дође под њихово штитништво, те од.тога доба „лагунска краљица“ одређује ток и еволуцију дубровачког живота и дубровачке историје, Дубровник се опрезно, али доста јако'почео тада ослањати на Балкан, допуштајући јаче притицање југословенском елементу у град, како смо већ видели. Ова видовита политика прибавила му је симпатије балканских држава, које су уосталом биле добро познате и млетачким већима на Ријалту. Да се Млеци нису бојали балканских држава, а поглавито Србије, дотично босанске државе, или цариградског падишаха, био би Дубровник лако присаједињен млетачким далматинским поседима.

Јака и стална дипломација била је једино. победоносно оружје у рукама старих Дубровчана. Она је изнела Дубровник, готово увек, из најљућих криза и неприлика, и осигурала му живот политичке слободе за читавих хиљаду-сто-деведесетишест година. Дубровачка дипломација увек је имала одређен циљ, а тај је ишао затим да се сачува слобода, трговина, просвета, и вера, у свим правцима. У ту је сврху настојала, да се Дубровник и његов териториј ставе под заштиту најмоћније државе у близини државних међа, па није жалила да; у такову случају, призна штитништво дотичне државе, и да исплаћује за ту заштиту и сталне годишње износе у даровима или новцу. Тако је Дубровник био од 614 до 1205 године под различитим штитништвима, например под Византом и Норманима, Од 1205 до 1358 признавао је штитништво Венеције, док од 1358 до 1526 није дошао под штитништво угарскохрватских краљева. Од 1526 до губитка политичке слободе (1808), Дубровник није признавао ничије штитништво, изузевши неко време — иза уговора с Леополдом ! (1684) — обновљено угарско-хрватско. Иза Мохачке Битке, па све до окупације

173