Nova Evropa

дакле, не резултира из њене лоше конструкције, већ отуда што она досада фактично није ни постојала; а какогод се једна. непостојећа институција називала, и на какогод добрим и здравим начелима била она замишљена, без дејства и рада не може она показивати ни резултата,

Што се тиче самог раздужења сељака, т, ј. оне тврдње да би наш сељак своја дуговања већ одавна био сам ликвидирао да је пре три године основана Државна Земљорадничка. Хипотекарна Банка, изгледа нам да је она и сувише смело набачена, и ничим поткрепљена. Све да је држава и дала такој Банци одмах на располагање потребна новчана средства — а може се с правом посумњати да би она то и крај најбоље воље могла учинити, јер се ради о милијардама! —, Банка би ипак могла само консолидирати и конвертирати краткорочне сељачке дугове у дугорочне, уз нижу каматну стопу, и — ништа више! Дужницима би тиме дакако било знатно олакшано, али је од тога до ликвидације још врло далек пут. То би се питање дало ликвидирати, у правом смислу речи, само и једино подизањем пољопривредне производње. Ако се сељак у дужем низу година стално задужује, знак је да његове неопходне потребе износе више него његов просечни приход; никаква консолидација ни конверзија не може ту помоћи, ако му се не увећа приход, тако да буде довољан за покриће редовних његових потреба и да преостане вишак за укамаћење и амортизацију постојећих његових дугова. А увећати свој приход може пољопривредник, углавном, само рацијонализовањем и појачавањем производње. Тежиште читавог питања и лежи стога баш у производном кредиту за будућност, јер би се на тај начин постепено смањили и коначно нестали „греси прошлости“. Ако се ти греси и њихове тешке последице могу, поред тога, смањити и конверзијом на нижи каматњак, — утолико боље! Но њихово смањивање, па чак и потпуно брисање, без истовременог стварања могућности за рацијоналнију, већу, и јефтинију производњу, не решава проблем, и будућност би била. једнака прошлости, т. ј. сељак би опет био присиљен да се задужује за потрошњу, и западао би све дубље у дуг.

Против једне Државне Земљорадничке Хипотекарне Банке, крај Дирекције за Пољопривредни Кредит, не може бити начелног приговора; напротив, то је предлог који је сувишно образлагати и оправдавати. Но у овај мах, питање осталих врста пољопривредног кредита није код нас ни издалека тако горуће као питање производног краткорочног кредита, па ако би држава имала и желела да стави довољно новчаних средстава на располагање, требало би у првом реду да знатно појача акцију у погледу ове последње врсте кредита. Ако би се ипак приступило и оснивању једног државног хипотекарног новчаног института, безуветно је потребно да то буде посве

366