Nova Evropa

губитака, у часовима највеће депресије, поручује ове незаборавне речи; „Само оним народима који не проклињу несрећу, већ је примају усправни, признајући у њој са охолом понизношћу праву казну властитога греха, те испаштају не у пропадању већ у издизању и у борби, отворени су путеви будућности“... Напоредо с овом последњом књигом, објавио је Кроче, баш ових дана, и своје етичко-политичке есеје, под значајним насловом „Морални погледи политичког живота", које смо доносили редом у „Новој Европи“, те су познати и нашим читаоцима. Они се, како сам Кроче каже у краткој уводној белешци, сви везују „за појмове дотакнуте у закључку другог параграфа Елемената Политике, те их развијају и продубљују“, надовезујући се на њих, као њихов логички додатак. Сасвим аналогно, интимној идеологији ових есеја одговара и духовна база на којој су изграђени „Елементи Политике“, тако да они сви заједно чине једну целину читавог Крочеова политичког система, који у либерализму, као најузвишенијој моралној и етичкој експресији, налази своје аутентично оправдање и образложење. Да Кроче у либерализму види изражен први и последњи циљ човечанства, то је јасно свима онима који су били у могућности да следе читав логични низ његових есеја, и то зато, што је он сам чисти појам либерализма спојио са основним појмом слободе, без које човечанство, или посебне човечанске заједнице, реализоване у виду држава, не могу да постоје, нити да живе. Ослобођење либерализма из обичних контингентних и партијских облика, и његово издизање у сферу мисли и идеје, дакле, ствара од либерализма на исти начин као и од историје — метафизички идеал, без којега не може да се схвати најинтимнија жеља човечанства. У вези с овим, сасвим је логично да Кроче руши сваку ауторитативну тезу, по којој се држава подиже на пиједестал Бога, као и сваки облик диктатуре, који од Државе прави Молоха пред којим ишчезава појединац, те истиче као основ државе морални и етички принцип, „... Увек сам побијао сваку врсту државопоклонства, па и када се то приказивало као „етичка идеја Државе, или се заогртало прикладном реториком о „Држави која је Дужност и која је Бог, или у друге сличне неподобштине, Остајем и у овоме делу у традицији хришћанске мисли, која даје Цару царево, али изнад Цара подиже религијозну и моралну свест —", тако говори Кроче у уводу својих „Страница о Рату“. Ове речи, као уопште сви његови есеји, могу се, узевши у обзир време и прилике у којима су поново изнесени, сматрати најизразитијим документом оне праве мисли према којој човечанство треба стално да нагиње, ако неће да буде изложено оваквим трагичним неприликама у којима се данас налази. Већ и само услед тога, речи Бенедета Крочеа. имају тако велику човечанску вредност. Те оси Радица.

224