Nova Evropa

Мипс тате зоШоша fugtems fugiemifibus ammis En iterum supplex limina vestra peto,

Ut ripa in viridi liceat subducera lmbum Mecum quš fluctus pentulit illyricos,

Namque, ego, quod spatii Parcae vitalia nentes Stamina, decrerunt mox superesse mihi

Devoveo id vobis, iuxta haec vernantia prata Quorum me posihac sedula cura premet.

(О Музе, које сте ми често помогле још онда кад ми је лице тек почело да се прекрива паперјем, и које сте ми, кад сам кушао да се пењем уз стрме горе, показале прави пут којим треба да се иде, — сада у одмаклим годинама, бежући од вала морских, ево ме опет пред ваше дворе, са молбом да ми дозволите извући на зелену обалу лађу која је самном пркосила илирским таласима, А ја, колико ми још преостаје живота, по одредби Парка које преду животне нити, посвећујем вама, овде уз ове пролетње пољане за којима ћу непрестано чезнути.)

Напокон, у лето године 1560, по дивном јулском времену, Бекадели крене за Венецију. Док је лађа пролазила кроз зелени архипелаг дубровачких острва, и док је до палубе маестрал на махове доносио мирисе борова, чемпреса, и мрче, помешан са сланим испаривањем морске воде, Бекаделију би тешко око срца. Пролазећи уз градину Шипан, он се осети потресен до дубине своје душе, и у болном заносу спева један од најлепших својих сонета:

Per la partata da Ragusa,

Scogli, che di vagdhezza i bei gdardimi Vincete, che fiorire al mare acamto Alomoo Тасеа соп &tudjo Талфо, Ch'a lodarli sveglib Greci e Гата, Poich'a la terra al ciel vuocol che пећи Et renda a lei questo pemoso mamito, Di che vestito, ho com fatica et piamto Маја озсште mpassato et ghioghi {sic} alpimi, Lasciovi et duolmi, et con ardemte core Ragusa abbraccio, mia diletta sposa, Specchio d'iliria et suo pregio maggiore: Pregamdo, che per lei pace gioMosa Piova il ciel largo sempre, et che lhomjore Suo lali spieshi, ove 'I sol alza et posa,

Збогом Дубровнику.

о острва, која красотом надилазите лепе баште што их је са толико

труда Алкиној чинио да цветају уз море (т. ј. на Крфу), те је тако потакнуо Грке и Римљане да му их славе,

189