Nova Evropa

промисно, а може се — особито данас пошто се Шпањолска повратила у Лигу — назвати и срећним. Њемачка је добила стално мјесто, док је број несталних, који је од 1922 износио 6, повишен на 9, тако да је уведена нова категорија чланова, који могу и неколико пута узастопце бити изабрани у Вијеће (т. зв. полустална мјеста).

У поглављу о броју мјеста, приказане су промјене које „су наступиле од утемељења Лиге до 1926, као и мишљења појединих аутора о питању, да ли је проширење Вијећа пожељно или није. Разложивши аргументе ргони сопегга, Др. Поповић их подвргава критичној оцјени, и долази до слиједећег закључка: »Проширење није само по себи зло, оно се намеће са сваким знатнијим порастом броја Лигиних чланова, па држимо да мора бити у сразмјеру несамо са бројем него и са важношћу нових чланова«.

Слиједеће поглавље: »Питање трајања мандата«, такођер најприје износи историјат, констатујући, да развој Вијећа није дошао од начела апријорне једнакости његових чланова, како је то код Скупштине. Мање државе морале су дакле постепено стицати побољшање свога положаја, поред велевласти које су састављале сталну језгру Вијећа. Гледе те сталности мјеста, аутор поновно цитира аргументе који се износе насупрот а који се резимирају овако: опасност кочења, које сваки стални члан Вијећа може изазвати својим правом вета; сталност као разлог жеља појединих држава, и потешкоће које услијед тих амбиција настају; протудемократски значај сталности, јер она јуридички потврђује привилегиј јачега; недостатак сигурних критерија за појам велевласти; |јуридичка неједнакост држава. Узевши у оцјену ове приговоре, писац закључује сасвим практичним назирањем, да је сталност још за дуго времена једна нужда, ако се жели задржати сарадња велевласти; а ако једном буде актуелно питање њезина укидања, треба га извести постепено. Начин који он предлаже чини се веома спретан: сви чланови Вијећа да буду бирани, али једни за дуг одсјек, напримјер на десет година, а други за кратак, од 2—8 године.

О полусталним мјестима говори писац истодобно са несталнима. И ту износи генезу: трајање њихова мандата, који је 1926 одређен на три године, са корективом у немогућности поновног избора за далње три године. Затим расправља о поновној могућности избора (гесафште), о којој се може гласати било када у току трајања мандата и то већином од зј,, те о поновном избору, који се врши по истеку трогодишњег мандата, са апсолутном већином. Овај систем заведен је 1926 за полусталне чланове. Конац овог поглавља говори о праву Скупштине да опозове све несталне чланове Вијећа.

220