Nova Evropa

који су за своје време били исто толико »страшни«, па понекад још и дрскији и страшнији од садашњих; пажљиво упоређивање оваквих факата привешће нас с једне стране опрезнијем, а према томе и правилнијем, суду, а с друге стране, оградиће нас од прекомерних генерализација и вештачких аналогија.

Ако узмемо у руке совјетске новине (ја намерно кажем »совјетске«, а не емигрантске или стране), и најактуелнију књижевност у Русији, одмах ћемо запазити колико је места у њима додељено сполном питању, односно љубави и породици. Већ огромни број предавања и дискусија о тим темама показује како су и најшире масе захваћене интересовањем за ова питања, те како се несамо омладина већ и остарина зауставља у недоумици пред стварима које пре десетпетнаест година нису изазивале никаквих нарочитих размишљања или сумња, или наспрам којих су се барем сви претварали као да је све у најбољем реду. Треба имати смелости гледати стварности право у очи, и незадовољавати се конвенцијоналним мишљењем, да су нови нараштаји услед слобода пали у разврат, и да је у наше доба било у том погледу све боље. Може се са сигурношћу рећи, да последњих неколико генерација нису ни у чему горе ни развратније од претходних; али је њихов живот узео друге форме и други ток, необичан па према томе понекад и увредљив за старце. Што се пак тиче врлина старије генерације, 0 њима се може рећи са Грибоједовим: »Још је тазе прича, али се слабо верује у њу«; и то из два разлога: прво, више или мање снажни старци баве се данас развратом са истим задовољством, и у истом броју, као и младеж, јер се они исто тако растављају од жене, и жене по пет пута годишње, као и њихови синови; и друго, нису са месеца пали ове девојке и ови младићи који сада толико узбуђују ћудоредне старце: омладину су васпитали баш исти ти старци, па настаје питање, зашто нису боље и снажније утицали на своју властиту децу, и зашто им нису у већој мери улили правила доброг понашањарР Сви ми знамо и сувише добро историје појединих породица око нас, кроз читава поколења, па имамо пред очима доста примера који нас уверавају, да је распадање породице у Русији, као уосталом и у целој осталој Европи, било припремљено барем током целога столећа, и да су породицу раније чували не толико унутрашња етичка уверења колико страх од спољних закона друштвеног мнења, а код жена још и страх због немогућности да себе саме издржавају, и панички ужас пред неуредним рађањем деце. Револуција је уклонила, или ослабила, ове запреке: све се измешало, и тако су се на истој линији нашли и старци и такорећи деца; има само једна разлика међу њима, а та је,

34