Nova Evropa

Крочеа је цела књижевна историја строго арбитрарна и чисто субјективистичка. Континујитет, или скала, у уметничкој продукцији извесног временског низа не налази у његовој Естетици на широке и специјалне законе: свака уметничка реализација посебно је, и изолирано, дело које живи својим самосталним индивидуалним животом, стварајући од своје уметничке језгре заокругљену целину, уметничко дело о којем се самом, као таковом води рачуна.

С ове претпоставке, Бенедето Кроче, у овоме деликатном ревизијонистичком часу естетског суда, помиче народну поезију са њене досадање мртве тачке на коју ју је збацила филолошка и дилетантска критика, и идентификује је, према њеној интимној и стварној уметничкој вредности, са уметношћу која је: једна, и са поезијом уопште. Анализа с помоћу које је Кроче ослобађа из досадањег положаја прецизна је и значајна: она полази од радикалног одстрањења сваког негативног и туђег елемента, који у просуђивање поезије само уноси збрку и ствара предрасуде. У овом конкретном случају, Бенедето Кроче руши све досадање појмове о народној поезији као о поезији личној, колективној, уопштавајућој, типичној, нетехничкој, и несинтетичкој; и супротно од ових преживљених назора, он поставља свој одговор позитивног просуђивања: »Свака поезија је истодобно и лична и безлична; лична — зато што је њена садржина страст једног појединог људског срца, а безлична — зато што ова страст, претворивши се у поезију, превазилази и надживљује саму себе пењући се до универзалнољудског. Зато се ниједна поезија не састоји у апстракцији и у типу, већ свака поезија која успе да генерализује садржину може да постане типичном; и опет, с друге стране, ниједна поезија није без технике, све кад се под техником подразумевају и формалистички преседани, дисциплина, и школа. Чак би се могло устврдити, да је народна поезија, која поседује и опетује мален број схема изразито техничка. Даље, нема поезије која би била изван историје. А што се пак тиче несинтетичности у народној поезији, — кад би уистину народна поезија била лишена сваке синтезе, она би онда била лишена и саме суштине, јер је сваки чин људског дела синтетичан. Међутим, ако су синтезе народне поезије праве синтезе, али се разликују од синтеза уметничке поезије, то је онда потребно тражити и ухватити у њој вредност ове разлике, а не — како се то догађа — порицати синтезу уопште.«

Утврдивши затим још и то, да »ниједна поезија од искони није колективна«, већ индивидуална и лична, па према томе и »народна« — јер не значи, да је једна поезија колективна зато што се је проширила у једном народу или у је-