Nova Evropa

Knjiđa ХХП, Broj 4. 16. oktobra, 1930

Стрељања се настављају.

Ко нам може порећи, да смо талијанофили, и да смо увек лепо мислили и писали о Италији и талијанском народу» Проповедајући Нову Европу, т. |. Европу мирољубиву и радну, насупрот предратној бучној и ратоборној, и предсказујући уједињену Европу, каква је сад на дневном реду (засад још, додуше, само у програмима и дискусијама), ми смо као предуслов стално истицали потребу добрих односа и пријатељства међу суседним државама, и — задржавајући се на нашем суседству — нарочиту смо пажњу посвећивали Италији, њеној великој улози у друштву европских народа, и њеној особитој важности за нашу земљу. Још више, ми смо отворено исказивали наше удивљење и нашу љубав за ту лепу Италију и за њен вредни народ, и увек смо заступали мишљење, да имамо све разлоге да с Италијом живимо у миру и слози, а ниједан да се с њоме разилазимо и завадимо. Па — ако нам се такав разлог силом не наметне — ми и данас стојимо чврсто код тог свог мишљења, и ништа нам не би било драже, нити нам се чинило паметније, него да с Италијом негујемо везе и односе доброг суседства, рушећи једну за другом међе и препреке које нас растављају и туђе једне од других.

Изгледа међутим, на нашу жалост, да они који данас стоје на челу управе у Италији не деле наше мишљење и не узвраћају наше симпатије, па нам намећу дужност да се бар за неко време —- тргнемо из наших угодних снова и погледамо у очи мање ружичастој збиљи, и правоме стању ствари на оној страни. Јер, шта вреди љубав кад је други неће, и како ће — што рекао Шилеров »Виљем Тел« — и најмирнији мировати, ако му сусед то не допушта2...

Није прошла ни година дана како смо на овоме месту били принуђени да забележимо и опишемо »Стрељање Владимира Гортана« (у броју »Нове Европе« од 11. новембра 1929), и да с неколико искрених речи скренемо пажњу данашњим управљачима у Италији, и поименце њиховом Вођи, да крв није монета за политичке рачуне и поткусуривање, а

193