Nova Evropa

Стари Пут је правији него Пут Руских Мука, који кривуда и завија, па се сусрећу на крају, близу врха. Мало даље стоје рушевине ратних утврђења, црне и одурне, посред бусења дивљег рододендрона. А онда долазе велике голе падине по којима воде путање горе на јужне литице брега.

Присојник, као и други његова рода, уступа милостиво пред нападајем с бока или однатраг. Први пут учинила сам му посету сасвим сама. Било је то једнога дана у августу, када је доле владала несносна врућина. Одабрала сам стазу за пузавце (књига је зове »КЈе егзће15«, и препоручује да не пођете њоме без водича), тик уз обронке, и ускоро сам допрла до горњих падина, где по стрмим пашњацима расту мрки невени, а белолист цвета у обиљу као у долини царево око. У то доба године цвет је још недовољно развијен, па сам га оставила на миру. Словенци називају »Еде џејзв« планика, што би значило, отприлике, »планинска госпа« (а зову га и окница — »мало око«), и сваки планинар познаје скривена места где се могу наћи велики и расцветани примерци. Овај култ планике постоји свуда у Алпима; и Немци и Словенци који живе по планинама негују ову Планинску Госпу као своје нацијонално обележје, — она је значка за све планинарске дружине и клубове. Сваки турист заденуће какав нарочито леп примерак планике себи за шешир; и сваки се мучи да скупи што више може, или је чак и купује (иако је то недостојно и незаконито по кодексу планинском)! Они који мисле, и говоре, да на том цвету нема ништа лепо ни привлачно, да је тек »комадић испрљане беле чохице«, — тај никада није имао прилике видети праву Планинску Госпу, већ је гледао њене дегенерисане отпатке и увеоке. Лепа планика треба да има четири главна својства: да је бела и чиста, да је из фине чоје, да је велика, и да је лепога облика. Треба питати доброга Јозу из Јесеница ловца и водича препланула лица, као какав херувим кога вечно бије киша, — где се налазе лепе планике, па ко их нађе и види, тај ће разумети зашто их планинар тако воли и негује.

Али, да пређемо подручје цвећа, па да зађемо више горе, у кршеве. Без велике муке стигох до Ока —: огромна рупа избушена у големим спиралама кроз двадесет до тридесет метара дубоке тврде стене, или можда и дубље. Ту је вода учинила своје, али када и каког Да ли су је издубли и прочистили млазеви плиме у данима када су ова брда била још коралне наслаге у мору» Тешко. Према тим давним временима, ово изгледа као да је много касније постало... Кроз ту читаву масу изваљеног камења види се у Шумску Долину, врло дубоко доле и узану, са две куће као два замка извезена на зеленој кадифи. А баш под ногама, на северној стра-

295