Nova Evropa

Руске Револуцијег... Ко зна шта би било, додаје он, и од многих других аграрних рефорама у Европи (стр. 107)! Али, нити су Немци дуго остали у Румунији, нити су бели ђенерали успели са својом контра-револуцијом у Русији. Још једном, »воља државника била је утопљена у бујну реку догађаја«, — морало се ићи брзо, брже и радикалније него што је предвиђала Конституанта. Свуда около — у Маџарској, у Аустрији, у Бугарској, да и не спомињемо Русију, — масе су биле у покрету а монарси у бегству. У осталим румунским покрајинама, народна већа отцепљивала су се од Аустро-Угарске, односно од Русије, узимала власт у своје руке и прокламовала аграрну реформу: у Трансилванији, у Буковини, у Бесарабији. Стара Румунија није могла изостати. 16 децембра 1918 објављен је први декрет-закон, који удара темеље експропријацији, и на основу којега се спроводи једна велика аграрно-реформна операција.

Затим долазе други декрети, за сваку покрајину засебно. Тако је занавек ишчезла из румунске историје крупна земљишна својина. У томе критичном тренутку, у Румунији су одиграли земљорадници — чија се странка тек била родила — ону улогу коју су у Југославији имали социјалисти (нарочито Г. Кораћ, отац наше аграрне реформе). У Бесарабији, где је руски притисак био најачи, максимум остављен великопоседницима био је најмањи: свега 100 хектара. Г. Михалаке, тадашњи (и садашњи) Министар Пољопривреде, није водио рачуна о оној граници од два милијона хектара, и делио је земљу сељацима на све стране. После је дошао на његово место адвокат великопоседника, Г. Гарофлид, човек из Конституанте од 1917, и он је зауставио дељење земље, тако да се место два милијона поделило нешто више од милијон-и-пб хектара. То је ипак био један велики резултат.

Само одузимање није вршено у свима покрајинама подједнако. Најпажљивије се поступало у Трансилванији, где је велики посед био најбоље организован. У Буковини су остављали поседницима да рукују имањем док им се не одузме (као у Чешкословачкој), док се у Бесарабији и у Старој Краљевини ишло брзо и све нагло одузимало. Негде су тај посао вршиле државне власти (Стара Краљевина и Бесарабија), а другде је он поверен двема приватним банкама (Буковина и Трансилванија).

Други важан посао било је додељивање земље сељацима, образовање нових сељачких газдинстава, било од локалних интересената или од колониста. Тај посао је, као и код нас, рађен напоредо са експроприсањем великих поседа и са сегрегацијом шума и пашњака, државних, општинских, и приватних. Поставило се, исто тако, питање накнаде

119