Nova Evropa

i iznad stvarnosti stoji ideal — realizam ideala u obliku stvari. Druga jedna karakteristična osobina ovoga pisca, pri raspodeli materijala iz svoga života, to je rasparčavanje na male komadiće koji su medjusobno povezani čisto literarnom gradjom, već prema osobenosti svoga stvaranja. Dostojevski je mozajičar, kontaminator, i zato su kod njega konture osnovne pokretne »glavne ideje« ispunjene često raznolikom i me reiko tek poluobradjenom gradjom. Ponekad i on sam kao da baca pošled nato kakva je arhitektonika monologa njegovih junak4,

Putevi po kojima je išao Dostojevski, utvrdjivanje tragova ličnog iskustva i duševne evolucije, i izlašanje svega u pojedinostima, — to ne ulazi ovde u naš zadatak, Mi smo pokušali da samo malo, izdaleka, podignemo zavesu iznad tajne stvaranja ovog velikog pisca,

Dr, Rastislav Plefnjov (Prag),

Ставрогин и идеја зла, у роману Достојевског „Бесови“,

Ставрогин није само главни Јунак романа »Бесови«, него је и централна личност његова, »сунце« око којега се крећу све остале личности у роману; само у вези с њиме постају њихове личности разумљиве, и своје коначно објашњење добијају из односа према њему. Ставрогин, и његов васпитач стари Верховенски, обојица не живе на »тлу«, људи су туђи народу и без корена у животу. Они су производ револуције Петра Великог, која је ископала дубок јаз између народа и интелигенције. То су »излишни људи«, једна врста »луталица«, како је то први пут уочио Пушкин, који их је приказао у личностима Алека (спев »Цигани«) и Ањегина. Они су постали веома омиљен тип руске књижевности ХЈХ столећа, тип обавијен трагиком. У Ставрогину налазимо најтрагичнији и филозофски најдубљи израз овога типа.

Као и његов духовни отац, стари Верховенски, Ставрогин је бунтовник, отпадник, јеретик у првобитном смислу те речи, апстрактан рацијоналист. Али оно што се код Верховенског јавља као комично, заоштрава се код Ставрогина у трагику. Верховенски је још најивни просветитељ, загрејан за идеале свега што је добро, лепо, и племенито. Ставрогин је већ безверник: магловит апстрактни дејизам Верховенског претвара се код Ставрогина у атејизам. Док први верује у напредак и јавља се као страстан обожавалац западне културе, за Ставрогина је Европа већ »драго гробље«. Док Верховенски остаје лакомислен и несвестан свога поло-

279