Nova Evropa

преузео идеју ропства. Уместо љубави према човечанству, јавља се код њега суверено презирање народа, који је ту само зато да послужи као гнојиво за револуцију. Сва су му средства добра, али за који циљ — то остаје нејасно, јер позитивних идеала он очигледно нема. Предвиђено је свеопште уништење које постаје програмом и тактиком; а шта ће онда доћи, о томе се ништа не зна. Међутим, дијалектика одрицања води га дотле да он сама себе потчињава неком измишљеном ауторитету. Он усваја систем Шигаљова, у којем се неограничена слобода претвара у неограничен деспотизам. Нихилист и атејист теже ка неком идолу, коме би они могли да се моле; а овај идол, то је лажни Бог који чисто насилним начином осваја људе нехотећи да их загреје и привуче к себи сјајем апсолутног етичког идеала. И тако је дошло до тога, да се за младог Верховенског Ставрогин претворио у антихриста.

Зло у Петру Верховенском води к расулу; у Ставрогину, оно је већ проузроковало распадање, и уколико је Ставрогин идол Верховенског, овај је »мајмун« Ставрогина. Одлично је обележио Већеслав Иванов Петра Верховенског као Ставрогинова Мефистофела; а Ставрогина, као негативног руског Фауста. Негативног зато, што је у њему утрнула љубав, а заједно са угашеном љубављу угасила се и она тежња која је Фауста спасла. Две ноћи, у току којих Ставрогин гледа себе у својим огледалима и у току којих њега гуши његов Мефисто, заузимају у композицији »Бесова« централно место.

»Никога ја не могу волети«, — признаје Ставрогин у својој исповести. М ова неспособност за љубав нарочито се види из његових односа према женским личностима романа. Син самовољне и деспотичне генералове удовице Ставрогине, везан тајним браком за умоболну Марију Љебјадкину, љубавник охоле и страсне Лизе, он има као једину праву и драгу пријатељицу нежну и великодушну Дашу, васпитаницу његове мајке и сестру Шатова. Притом, он у ствари није ни син, ни муж, ни љубавник, ни пријатељ, јер му потпуно недостаје осећај за љубав. Његови односи остају апстрактни и мртви, несамо унутра раздвојени него јоши засићени обманом и лажи. Све четири споменуте жене живе само за њега и њихова љубав даје им снагу да јасно уоче своје отпадање од Бога и његову муку због тога; и све оне хоће да га спасу и да га извуку из његове трагедије, разуме се свака на свој начин. У односу Ставрогина према хромој и умоболној Марији Љебјадкиној истиче се јаче приказ његова бића свесна властите неваљалости и унутрашње лажи и претвара се у потресну симболику: умоболна тежи к драгом, ка своме небеском кнезу, који ће њену душу отети

282