Nova Evropa

čoveka, koji je stalno bio u snovima i vizijama koje su mu bile stvarnost, i koji je bio jedan od najvećih psiholo84 gotovo cele istorije, živeo je u prikazanjima i predskazanjima i nadstvarnosti, Prodirao je u bezgranično, Nije znao za granice i oblike i feometrije čoveka i njegovih izraza, Sotona i andjeo, koji su stanovali u njemu, nisu se zadovoljavali da se zadrže na pokožici stvari. Dubao je svaku pojavu, dok nije naišao na kamen, pa i njega je razbijao; i, posle, u zanosu i buncanju, tražio je »prvo« i »poslednje« zla i dobra, lepoga i ružnog, djavola i andjela, lažnoga i istinitog, I ako je, na kraju krajeva, sve sveo na komediju i šalu koju Bog vodi s nama, ipak je, donekle, verovao da poneka vrata otvara i lomi poneki pečat sa poneke tajne. Sve to, naravno, na svoj strašni i surovi proročki način: »Znam da je tu neka tajna, ali neće da mi je otkriju, jer onoga dana kada bih saznao u čemu je stvar, možda bih uskliknuo тоје „Озапа', i odmah bi nestalo neophodnog minimuma, i cela bi vaseljena postala mudricom, što bi, naravno, značilo kraj svega. Ali dok se to ne bude desilo, dok se tajna ne otkrije, za mene postoje sve istine: jedna s one strane, njihova, koja mi je za trenutak nepoznata; i druga, ikoja je moja svojina. I svet još ne zna koja od ovih dveju vredi više.« Ljudi se previjaju kao crvi pod ovalkim i sličnim pitanjima i pojavama, padaju Slavačke, s demonskim cerekanjem, ili sasvim zabezeknuti i izbezumljeni, u neke ponore pune crnila i smole. Čudni govori od otrovnih ali duboko naših misli! Ljudima se govori, a kada se upitaju, odgovaraju da ne znaju ko im je govorio; ali znaju da im je nešto rečeno »s one strane«, i od strane »Njega«. A sve to te ličnosti osećaju, neodredjeno i maglovito, u sebi; i što Je glavno, sve to osećaju kao stvarno, Ivan Karamazov je neprestano u tim zvezdanim prostranstvima, »s one strane dobra i zla«, i tamo je toliko stvarno da, kad je na zemlji, misli da tu nije pravo i stvarno, »To nije bio san! Ne, zaklinjem se, to nije bio san,... (о se zbilja desilol« — govori Ivan Karamazov svome bratu Aljoši,

Sve su te ličnosti, najčešće, u poremećaju i Sovore u zanosu; one su na normali vrlo retko, Svaki čas, kao sa kakve klizave daske, iskliznu, i večito su u padu, Živci su uvek u nekoj napetosti: bilo u ekstazi i ushićenju iznad mormale, bilo utučeni i ubijeni, krećući se duboko ispod normale. Ljebadkin večito nešto gromoglasno buiunca, Stjepan Trofimović večito luta bez volje i pravca, Nikolaj Vsevolodović je uvek izgubljen i pati od nekog bolesnog cinizma, | sve druge ličnosti u „Beasovima« žive u zagušljivoj atmosferi, i sa čulima koja su večito ili pod punom parom ili se kreću bez ikakve snage. Ima se utisak, vrlo često, da ih je Dostojevski strpao u neki laboratorij, gde sa njima vrši čudne eksperimente za meke. patološke teze. Ličnosti su ili propete i raskolačene, visoko

300