Nova Evropa

евакујисати Санџак. Напротив, енглески краљ Едвард УП показао се и у овој прилици великим државником, па се његов утицај осећа на целој његовој околини: он је, додуше, још августа 1908, у Маријенбаду, био обавештен (од Викема Стида, тада бечког дописника »Тајмса«) да се у Бечу спрема анексија Босне, али није хтео веровати, јер му Фрања Јосиф, у Ишлу (где га је посетио), није о томе ништа рекао; кад је међутим гроф Менсдорф, почетком октобра, стигао у Балморал, да му преда својеручно писмо свога господара, краљ Едвард је примио писмо »врло хладно«, а Посланика је отпустио »с неколико формалних и непомирљивих речи«, очигледно љут и узрујан услед ове акције од стране Аустрије. У исто доба примио је и цар Виљем врло узрујано глас о Анексији, — зато што је тако касно о том обавештен. Његов власторучни коментар, уз писмо канцелара Билова од 5. октобра, гласи: »Јасно је, да ми нећемо ништа чинити противу анексије. Али ја сам лично најдубље повређен у својим осећајима као савезник, што ме Његово Величанство (Фрања Јосиф) није претходно баш ни најмање почастило својим поверењем... Лажљиви Фердинанд и часна старина Цар јављају се заједно на позорници при бенгалском светлу као пљачкаши Турске... Са турског гледишта, ситуација је такова да, након што сам двадесет година водио пријатељску политику, мој најбољи савезник даје ево знак за деобу Европске Турске. Пријатан положај за насу Стамболу... Ако Султан у својој невољи објави рат, и развије у Стамболу зелени барјак с позивом на свету војну, ја му не бих много замерио, јер би то био добар покрет противу балканских Хришћана — тих подлих издајица...« »Подлих издајица« — то је ишло, наравно, на адресу Србије, у првом реду, на коју је светли Цар увек, а посебице у својим напоменама на маргини званичних аката, изливао на овај начин своју нежност и симпатију. Бугарска је међутим, како је познато, напоредо с прогласом Анексије од стране Аустро-Угарске, прогласила своју независност, несамо са знањем и допуштењем Аустрије и са приволом Немачке, него — како се чини — на изречит подстрек Еренталов (у разговору са кнезом Фердинандом, 23. и 24. септембра); кад је Ерентал о томе известио Немачког Посланика у Бечу (да »има утисак као да ће Бугарска сада приступити проглашењу независности«), и додао да су њему »Бугари потребни«, Г. Чиршки је о томе мирно обавестио своје надлежне (29. септембра), а ови су то мирно примили к знању. Уосталом, држање Немачке и Аустро-Угарске према балканским народима, и поименце према Србији и Србима, било је још тада потпуно одређено и смишљено, т. |. предумишљено, па ако има кога да се је досад ипак колебао, или

79