Nova Evropa

Морасу или фашизму), Жид се обраћа на Исток: ».., et les ređards fixćs vers !' опеп!, Моп абепје Абзезрбтбе, malgrć tout, prend couleur d' espojr«, Ta нада у Исток, то је вера у Русију и у њену нову реч. — »Али изнад свега« каже он — »ја бих желео да поживим још толико да видим план Русије остварен, а европске државе приморане да се поклоне пред оним што су се устезале да признаду. Како би овако нова, тако посвемашња реорганизација могла да се изведе а да се претходно не пређе перијод дубоке дезорганизације» Никада се нисам нагињао у правцу будућности са страснијом знатижељом. Од свег срца поздрављам овај гигантски, а ипак тако човечански, потхват.«

Одушевљен овим новим искуством, Жид констатује даље: »Не ради се ту више о том да се рестауришу рушевине већ да се ствара изнова, на једном терену који тек треба испробати. Све мора да се поново стави у питање, да се поново претвори у сумњу; ништа не сме да се прихвати осим онога што је аутентично и од чега сваки мистицизам има да буде одстрањен, — а под „мистицизмом подразумевам свако слепо веровање.« Али одмах, и поред свег новог веровања које га захвата, он и нехотице осећа и признаје: »Колико је ипак утешљивија идеја о разним могућностима, н о томе да се је можда на неком другом планету, на коме се може живети, могло да реализује више среће!« — Јер све оно што се збива на нашем планету одстрањује га »императивно од литературе«. Дакле, обрачун са литературом, пред тешким и свагдањим проблемима живота за које осећа да су стигли прекасно те их се дотиче тек на последњем сектору свога живота; и које он више не жели да изрази кроз уметност. Али, шта ће ту још уметност» — Једно дубоко, словенско и толстојевско одбијање од уметности рађа се у овоме бившем поклонику стила: »Има још један разлог моме ћутању: и сувише велик интерес који ја посвећујем догађајима који се спремају, и посебно ситуацији Русије, одвраћају ме од мојих литерарних занимања. Истина је, ја још увек с неизрецивим заносом читам „Андромаху ; али у овом новом стању, у коме се данас налази моја мисао, ове дивне игре не налазе више никакова разлога опстанку. Ја то беспрекидно у себи понављам, и да је прошло време кад су могле да цвате књижевност и уметност. Ипак, понекад назирем једну књижевност и поезију различиту, друге душевне радости и друга надахнућа, усхићења и заносе, нове путеве, ... али сумњам у то да је моје срце још довољно младо да у то ускочи«...

Цео овај разговор, који би да се усредоточи око једне једине стварности, а та је савремена Русија, интересује нас више као лична интимна и нова негација савремене западне заблуде, и као стара дубока чежња за прогресом човека,

180

За