Nova Evropa

ма ријеч која означује »језик« има један ликвидни или ден: тални консонант, каже: » Природни гласови не освајају језик, него, обратно, овај осваја природне гласове«. Ја разумијем Г. Назора. Он мисли да се налази на потпуно спиритуалистичком становишту, уколико гласове по себи узима као креације људског духа: »Сви вокали, па и сви гласови што их, у свим језицима, човјек грлом и устима гради, нису — и сами по себи — нешто празно што механички настаде. Њихова је генеза духовна, мистична, као и постање гласова оне Ријечи која је једном лебдјела над водама.« Истина је. Ријеч која је лебдјела над водама, тојест способност говора и изражавања, као стваралачки активитет, духовног је поријекла, али поједини гласови, истргнути из тога акта, или поједине ријечи узете као скупине гласова, никако. Оштрина или мекота, мрак или свјетлост нијесу у гласовима него у души људској. 4

Све зависи од унутрашњег стваралачког импулса, који долази до израза у акцентуацији; способношћу израза (коју савремена филозофија назива интуицијом) дух захвата реалност у њеном индивидуалном моменту. »Како се интуиције непрестано мијењају, мијења се досљедно и њихово испо: љавање, тојест звукови« (Фослер). Безбројни су доживљаји човјекови, увијек нови, увијек различити, те их он изражава увијек новим и увијек различитим преливима нагласка. Ако из неизмјернога броја могућности осјећајнога доживљавања и његова изражавања изолирамо поједине гласове, свели смо душевне покрете на неартикулиране при: родне гласове; »а«, »и«, »у«, чују се иу фијуку. вјетра, или у рици, лавежу, или мијаукању животиња. Г. Назор изричито каже: »Али вјерујем такођер, да су поједини гласови примили свој звук и шум од унутрашњег доживљаја човјечјега (а и животињскога)...« Међутим: »Научно, неће се моћи никада захватити језик са стране физичке „или механичке, акустичке или фонетичке, или како се она звала... Кад Вунт поставља као основу језичког развоја радосну рику и срдито урлање звијери, он сматра ове звукове као артикулиране.« (Фослер.) Г. Назор је урадио исто што и'познати позитивист Вунт. Натуралистички став је бјелодан.

Посредни став Г. Назора, у којему би хтио спојити спиритуалистичко становиште са физичко-механичким, очита је контрадикција: ако се језик не налази у спољашњим звуковима и шумовима, не могу никако ни поједини гласови да буду схваћени као неке независне вриједности у којима су стално сачувани душевни доживљаји као у неким посудама. | Нека ми буде дозвољено да се и посљедњи пут позовем на Фослера: »Напротив, проматрајући по себи неке звукове и ријечи, и необазирући се на психичку везу, могла је да на-

186