Nova Evropa

Литерарни историчари јамачно ће мучити муку у коју групу и категорију лирике да ставе Домјанићеву поезију. То је уосталом судбина свих правих пјесника. Они су увијек изнад схема поетике, руше све теоретске оквире. Домјанић је почео писати стихове у доба налета т. зв. Хрватске Модерне, премда је имао мало додирних тачака с њеном идеологијом. Његова лична нота бијаше јача, и таква је остала све до конца, — тај суптилни пјевач могао је увијек поносно кликнути са де-Мисеом: »Моп уеше п ез; раз (тата, mais je bois dans mon verre« ...

Одвјетак старе породице малога хрватског племства, које се је одликовало чисто хрватским расним особинама (један му предак бијаше чувени бунџија, који се у 18. вијеку ставио био на чело покрета за права и слободу кметова), Драгутин Домјанић живио је саву традицијама, осјећајним и интелектуалним, тугујући над лијепим старим временима, која се никад више неће вратити. Али је он истодобно живио и са стварношћу садашњице, тражећи у њој нове изражаје, нове нијансе за оно што је осјећао као. вјечну силу у збивању своје земље и свога народа. Нарочито је дубоко осјећао везу која везује људе за њихов завичај. То бијаше вјечна тема његове поезије. ИМ сасвим је логично да му је најуспјелије дјело, које му заувијек осигурава часно мјесто у нашој књижевности, књига кајкавских стихова »Кипци и попевке«. Слика његова завичаја меких контура, шарених боја, мало безазлене срдачности, у тој је књизи класично фиксирана. Дао ју је без позе, са једноставним, готово архајичним изражајем, говором пучке попијевке, говором свима знаним, — отуда велик и дубок одјек његове поезије. Он бијаше одиста најпопуларнији поета свога времена код нас.

Па ипак, тај расни, класични Хрват у књижевности није познавао граница ни супротности, — био је један од ријетких савремених писаца који је подједнако сарађивао на загребачким као и на љубљанским и београдским часописима. Био је чланом Југославенске Академије, један од покретача и оснивача Друштва Хрватских Књижевника, више година предсједником Матице Хрватске, а посљедњих година и предсједником ПЕН-клуба у Загребу. Интензивно, премда ненападно, сарађивао је на организирању ХЛ Интернацијоналнога Конгреса ПЕН-клубова у Дубровнику, и пар дана након разлаза гостију погоди га ненадана смрт. Напори на Конгресу, вјеројатно, поспјешили су долазак смрти, — крхки његов организам морао је подлећи. Спомен на танкоћутнога поету и доброга човјека остаће сачуван жив у његовим стиховима. Ј. Нограћћ.

272